Версајска прича о народној куртизани

​Кан – Свету се не може угодити, па су се пред почетак фестивала са Мајвениним филмом „Мадам ди Бари”, у којем игра звездани Џони Деп, чули гласови негодовања на тему његове „неадекватности” присуствовања на догађају какав је свечано отварање 76. Канског фестивала, с обзиром на недавно мучно суђење са бившом супругом због оптужби за насиље у породици.

Мајвен и Џони Деп (Фото: EPA/Mohammed Badra)

Резултат суђења знамо, Џони Деп је ослобођен оних најтежих оптужби, али то није спасило фестивалског челника Тјерија Фремоа од канонаде гунђајућих питања (углавном) америчких новинара на тему избора филма са Џонијем Депом за премијерно прво канско вече. „Ако постоји једна особа на свету која је најмање заинтересована за ово ’посредовано’ суђење, онда сам то сам ја. Деп је изванредан у овом филму, а ви можете питати Мајвен зашто га је одабрала за глумца”, одговорио је Фремо кратко и без задршке. Управо се тако осврнуо и на недавне оптужбе француске глумице Адел Хенел да је Кански филмски фестивал антифеминистички и да штити сексуалне предаторе. Фремо је, гледајући (углавном) француске новинаре право у очи, такве притужбе описао као „лажне и погрешне” и додао „да мислите да је то истина, не бисте били овде, не бисте били акредитовани за фестивал силоватеља”.

Као најпрестижнији филмски фестивал на свету, са увек огромном медијском пажњом, Кан је одувек био згодно место за освајање петнаест минута славе за све оне који из разноразних, од (по)модних, еколошких до политичких разлога протестују (претње француских синдиката и протести због пензионих реформи такође могу утицати на фестивал), али то никада није омело онај ишчекујући сусрет са филмовима и ауторима на светским премијерама у дупке пуним фестивалским дворанама.

 Препуна је била централна дворана – Театар Лимијер на светској премијери филма „Jeanne du Barry” који ће у српској дистрибуцији (MegaCom Films) имати наслов „Мадам ди Бари”, иза којег је са свом својом креативном снагом као сценариста, редитељ, продуцент и главна глумица стала увек помало својеглава Мајвен (Мајвен ла Беско). Реч је о раскошној, продукцијски богатој костимираној драми заснованој на истинитој личности и историјском догађају. Мајвен је на велики екран довела лик, дело и тело Жан Воберније – прелепу, виспрену и образовану кћерку сиромашних људи жељних друштвеног успеха – која је своје чари и несвакидашњост за 18. век у којем је живела искористила и за „спонтани” сусрет са краљем Лујем Петнаестим (Џони Деп) с којим је љубав планула на први поглед. Воберније је постала грофица Ди Бари (на инсистирање краља венчала се са грофом) и као таква и званична дворска куртизана, прва и дуго једина и у краљевом срцу и у краљевској постељи (дуже од Мадам де Помпадур), на опште згражавање дворске свите и краљевих кћерки и унука.

 Детаљно приказујући стил и начин живота у дворцу Версај, Мајвен је фокусирана на лик Жане ди Бари уз коју краљ поново открива укусе живота. Луј Петнаести више не може без ње иако се на двору то сматра скандалом (нико не жели „уличарку” на двору), иако је она особа која сва крута дворска правила крши својом необичном лежерношћу, ведрином и духом особе која је далеко испред свога времена. Мајвен-глумица, која је као писац ове филмске приче прву инспирацију пронашла док је гледала Дарију Арђенто у лику Ди Баријеве у филму „Марија Антоанета” Софије Кополе, у потпуности се сродила са насловним ликом. Ово и јесте филм о Ди Баријевој са огромним простором за глумачки перфоманс и глумачко уживање у раскошним костимима и фасцинантној сценографији. Мајвен-редитељка се одлучује за линеарну нарацију (цела прича иде равно од тачке а до тачке б), користи повремену исповедну подршку наратора, не отвара шири историјски контекст времена у којем се дешава радња, нити гледаоцу отвара могућност да сазна какав је као владар дуге владавине био Луј Петнаести. Њега, у тумачењу Џонија Депа који у оно мало филмских дијалога што их има у филму перфектно изговара француски, видимо само у дневним дворско протоколарним рутинама и спаваћим одајама у којима постоје и тајна врата.

 Глумачки Џони Деп је дао оно што је могао с обзиром на редитељкине захтеве. У тренуцима блискости Луја са Жаном, Деп показује и нежност и милост, уз Жанину енергетску експлозивност његов Луј се и смеје и ужива. Деп чак и физички личи на овог краља с његових портрета. Све друго постаје нека врста глумчевог маниризма. Међутим, свака мањкавост овог филма у којем је однос између два главна лика недовољно проширен и продубљен (Деп је на тренутке чак споредан), превазилази се размишљањем о судару различитих култура – француске и америчке, а ту треба придодати и културу арабијског полуострва, јер се као продуцент појављује и Филмски фонд Red Sea фестивала у Џеди.

Мајвенин филм је леп за гледање и сасвим погодан за канско отварање. „Мадам ди Бари” се не такмичи за „Златну палму”, али ће се такмичити за освајање биоскопске публике која ће уз њега уживати.