Versajska priča o narodnoj kurtizani

​Kan – Svetu se ne može ugoditi, pa su se pred početak festivala sa Majveninim filmom „Madam di Bari”, u kojem igra zvezdani Džoni Dep, čuli glasovi negodovanja na temu njegove „neadekvatnosti” prisustvovanja na događaju kakav je svečano otvaranje 76. Kanskog festivala, s obzirom na nedavno mučno suđenje sa bivšom suprugom zbog optužbi za nasilje u porodici.

Majven i Džoni Dep (Foto: EPA/Mohammed Badra)

Rezultat suđenja znamo, Džoni Dep je oslobođen onih najtežih optužbi, ali to nije spasilo festivalskog čelnika Tjerija Fremoa od kanonade gunđajućih pitanja (uglavnom) američkih novinara na temu izbora filma sa Džonijem Depom za premijerno prvo kansko veče. „Ako postoji jedna osoba na svetu koja je najmanje zainteresovana za ovo ’posredovano’ suđenje, onda sam to sam ja. Dep je izvanredan u ovom filmu, a vi možete pitati Majven zašto ga je odabrala za glumca”, odgovorio je Fremo kratko i bez zadrške. Upravo se tako osvrnuo i na nedavne optužbe francuske glumice Adel Henel da je Kanski filmski festival antifeministički i da štiti seksualne predatore. Fremo je, gledajući (uglavnom) francuske novinare pravo u oči, takve pritužbe opisao kao „lažne i pogrešne” i dodao „da mislite da je to istina, ne biste bili ovde, ne biste bili akreditovani za festival silovatelja”.

Kao najprestižniji filmski festival na svetu, sa uvek ogromnom medijskom pažnjom, Kan je oduvek bio zgodno mesto za osvajanje petnaest minuta slave za sve one koji iz raznoraznih, od (po)modnih, ekoloških do političkih razloga protestuju (pretnje francuskih sindikata i protesti zbog penzionih reformi takođe mogu uticati na festival), ali to nikada nije omelo onaj iščekujući susret sa filmovima i autorima na svetskim premijerama u dupke punim festivalskim dvoranama.

 Prepuna je bila centralna dvorana – Teatar Limijer na svetskoj premijeri filma „Jeanne du Barry” koji će u srpskoj distribuciji (MegaCom Films) imati naslov „Madam di Bari”, iza kojeg je sa svom svojom kreativnom snagom kao scenarista, reditelj, producent i glavna glumica stala uvek pomalo svojeglava Majven (Majven la Besko). Reč je o raskošnoj, produkcijski bogatoj kostimiranoj drami zasnovanoj na istinitoj ličnosti i istorijskom događaju. Majven je na veliki ekran dovela lik, delo i telo Žan Vobernije – prelepu, visprenu i obrazovanu kćerku siromašnih ljudi željnih društvenog uspeha – koja je svoje čari i nesvakidašnjost za 18. vek u kojem je živela iskoristila i za „spontani” susret sa kraljem Lujem Petnaestim (Džoni Dep) s kojim je ljubav planula na prvi pogled. Vobernije je postala grofica Di Bari (na insistiranje kralja venčala se sa grofom) i kao takva i zvanična dvorska kurtizana, prva i dugo jedina i u kraljevom srcu i u kraljevskoj postelji (duže od Madam de Pompadur), na opšte zgražavanje dvorske svite i kraljevih kćerki i unuka.

 Detaljno prikazujući stil i način života u dvorcu Versaj, Majven je fokusirana na lik Žane di Bari uz koju kralj ponovo otkriva ukuse života. Luj Petnaesti više ne može bez nje iako se na dvoru to smatra skandalom (niko ne želi „uličarku” na dvoru), iako je ona osoba koja sva kruta dvorska pravila krši svojom neobičnom ležernošću, vedrinom i duhom osobe koja je daleko ispred svoga vremena. Majven-glumica, koja je kao pisac ove filmske priče prvu inspiraciju pronašla dok je gledala Dariju Arđento u liku Di Barijeve u filmu „Marija Antoaneta” Sofije Kopole, u potpunosti se srodila sa naslovnim likom. Ovo i jeste film o Di Barijevoj sa ogromnim prostorom za glumački perfomans i glumačko uživanje u raskošnim kostimima i fascinantnoj scenografiji. Majven-rediteljka se odlučuje za linearnu naraciju (cela priča ide ravno od tačke a do tačke b), koristi povremenu ispovednu podršku naratora, ne otvara širi istorijski kontekst vremena u kojem se dešava radnja, niti gledaocu otvara mogućnost da sazna kakav je kao vladar duge vladavine bio Luj Petnaesti. Njega, u tumačenju Džonija Depa koji u ono malo filmskih dijaloga što ih ima u filmu perfektno izgovara francuski, vidimo samo u dnevnim dvorsko protokolarnim rutinama i spavaćim odajama u kojima postoje i tajna vrata.

 Glumački Džoni Dep je dao ono što je mogao s obzirom na rediteljkine zahteve. U trenucima bliskosti Luja sa Žanom, Dep pokazuje i nežnost i milost, uz Žaninu energetsku eksplozivnost njegov Luj se i smeje i uživa. Dep čak i fizički liči na ovog kralja s njegovih portreta. Sve drugo postaje neka vrsta glumčevog manirizma. Međutim, svaka manjkavost ovog filma u kojem je odnos između dva glavna lika nedovoljno proširen i produbljen (Dep je na trenutke čak sporedan), prevazilazi se razmišljanjem o sudaru različitih kultura – francuske i američke, a tu treba pridodati i kulturu arabijskog poluostrva, jer se kao producent pojavljuje i Filmski fond Red Sea festivala u Džedi.

Majvenin film je lep za gledanje i sasvim pogodan za kansko otvaranje. „Madam di Bari” se ne takmiči za „Zlatnu palmu”, ali će se takmičiti za osvajanje bioskopske publike koja će uz njega uživati.