Коме припада простор између стамбених зграда

Потребно је на све могуће начине стати на пут неодговорности, самовољи или волунтаристичком тумачењу непрецизних закона и одлука у градовима и општинама, а тиме и нераду појединих државних институција.

Објаснићу на конкретном примеру. У дворишном делу стамбених зграда догодило са да један аутомобил закачи други уредно паркирани и „оструже га”, и то добрано. Скупили се комшије и већају шта да се ради. Било је ту доста предлога, с обзиром на то да је власник који је направио прекршај из друге општине, ван Београда. Помислили смо да је неко дошао у госте, али се догодило да су нам свима непознати и возило и власник. Он је ушао у двориште које има рампу с назнаком да је реч о паркингу за те и те стамбене заједнице.

Након тога неко се сетио да се обратимо полицији. Обратили смо се. Рекли су нам да се јавимо својој општини. Након тога општински МУП нас је упутио на саобраћајну полицију. Тамо су рекли да нису надлежни јер је то приватна својина и постоји рампа. На питање коме да се обратимо да нам да број телефона власника аутомобила који је направо штету рекли су да се обратимо општини и полицији опште безбедности. Тамо су нам рекли да не могу да нам изађу у сусрет јер је реч о подацима о личности и ми бисмо, као станари, то могли да злоупотребимо.

После свега, власник оштећеног возила закачио је цедуљицу с молбом да му се власник аутомобила који је направио штету јави. До дана када сам послао овај напис власник се није јавио, нити је померио ауто из тзв. приватног дворишта, како га назива саобраћајна полиција.

Поставља се неколико питања. Кључно од њих гласи: Да ли је простор између зграда приватна својина или јавна површина? Та својина је нешто слично бившој друштвеној својини – свачија и ничија. Да ли та својина смета било којој државној институцији да заштити становнике зграда од насилника који не зазиру ни од кога, а посебно не од прекршајног или кривичног закона?

Као становници стамбених зграда морамо да се одбранимо од насиља и атака на живот и имовину и баш због тога смо морали да незаконито, мимо одлука града Београда поставимо рампу. Ако то насиље са штетним последицама по људе није ничија надлежност, онда станари морају да се на неки начин организују. Али како пронаћи законит начин самозаштите?

Простор између зграда није ничије власништво, иако физички и животно и употребно припада становницима зграда, сада стамбених заједница. Шта да се ради?

Мирко Драгићевић,
Београд