Михајлу Пантићу Награда „Сретен Марић“

Угледна Награда „Сретен Марић“ за најбољу есејистичку књигу из области књижевности и филозофије у 2021. и 2022. години, коју додељују Библиотека Матице српске и Скупштина општине Косјерић, припала је проф. др Михајлу Пантићу, за књигу „Александријски синдром 5“ у издању „Академске књиге“ из Новог Сада. Ову одлуку једногласно је донео жири у саставу Катарина Марић Леобарди, Радован Поповић и Гојко Тешић. Награда која носи име једног од врхунских српских есејиста и преводилаца Сретена Марића (1903–1992), додељује се традиционално сваке друге године. Установили су је Библиотека Матице српске и општина Косјерић, а биће додељена Михајлу Пантићу наредног месеца у Косјерићу.

„За више од четири деценије праћења и тумачења савремене српске књижевности, подједнако поезије, прозе и есејистике, Михајло Пантић, уједно и врло инвентиван приповедач, створио је разуђен књижевнокритички опус у којем се с једне стране практично примењују искуства и сазнања актуелних теоријских праваца, а са друге чува стилска прегнантност и реторичка пријемичивост старије есејистичке школе оличене у делу Сретена Марића и других најзначајнијих српских критичара и есејиста минулих времена. Да је тако потврђује и Пантићев низ књига под називом `Александријски синдром`, у којима су сабрани и систематизовани његови огледи и критике о савременој српској прози. Посебно је важно истаћи ширину Пантићевих интересовања, односно поетичку и генерацијску неискључивост, будући да он у поменутој критичкој колекцији пише о готово свим значајнијим српским прозаистима од почетка друге половине прошлог века па све до данашњих дана. Реч је, притом, како је приметио Славко Гордић, `о агилном, осетљивом и обавештеном тумачу савремене српске књижевности (...) у чијем видном пољу нису само несумњива и проверена имена наше националне књижевности, него и имена наших широј културној јавности мање знаних савременика без чијег удела у књижевном стваралаштву не би било могуће обухватити ни тематско-стилски распон, ни историјски развој српске књижевности`”, речено је у образложењу жирија, уз напомену да и у петој књизи „Александријског синдрома“, описујући и анализирајући опусе српских прозаика, од Владана Деснице преко Данила Киша, до низа савременика из своје и новијих генерација, Михајло Пантић додатно оснажује и потврђује став из уводног текста под насловом „Један поглед на српску прозу 20. века” у којем између осталог запажа „да је то велико и у сваком погледу динамично (читај: трагично, нестабилно, кризно) раздобље са становишта вредности свакако најбогатије, а са становишта заступљености различитих стваралачких поетика свакако најразноврсније у досадашњој националној књижевној историји, те га из многих разлога није нимало лако упојмити и свести на макар оквирну спекулативну схему.”