Мандати су до сада припадали странкама

Раскол у Српској радикалној странци, осим што је изазвао хаос међу радикалима, умногоме ће „искомпликовати живот” и владајућој коалицији у Народној скупштини Србије. Без обзира на расплет радикалског сукоба, у парламенту ће остати и 18 посланика, који су се приклонили Томиславу Николићу и 60 посланика лојалних Војиславу Шешељу, јер ни једнима ни другима, нико не може одузети посланички мандат, а њихови односи су до те мере поремећени да ће власт морати не само да се договара са обе стране о раду, него, највероватније и да арбитрира како би уопште задржала какав-такав мир у парламенту.

Кад је Томислав Николић обнародовао да је основао свој посланички клуб, па још кад је рекао да је негде „затурио” бланко оставке свих посланика, у први план је избила прича, да, практично, ова Николићева „заборавност” значи да ни њему ни било ком радикалу, који му се придружи, нико неће моћи да одузме мандат. Ништа мање значаја није придавано ни чињеници да је Николић председник Административног одбора у чијој надлежности је одлучивање о оставкама „обичним”, или „бланко”, свеједно.

Било је и пребројавања чланова одбора по странкама и закључивања да у одбору нe би било већине за одузимање мандата, све и кад би Драган Тодоровић, нови шеф посланичког клуба, имао „бланко оставке” пребега. До тога се дошло на основу оцене да би посланици владајуће коалиције гласали против одузимања мандата „Николићевим” посланицима.

У свим реаговањима се говорило и о томе како би посланик коме би била активирана „бланко” оставка могао и да је опозове, јер законом нису предвиђене такве оставке. У причама стизало се и до Уставног суда. Сва ова разјашњења била би потпуно непотребна, када би сви који о овоме говоре знали како у пракси функционише Административни одбор кад је о „бланко” оставкама реч. Додуше, ваља рећи, да посланици, ни власти, ни других опозиционара, нису проговорили баш ништа на ту тему. Јер, ако су у било чему сложни, онда је то по питању власништва посланичких мандата, нарочито после доношења новог Устава у који су, јединствено, уградили одредбу по којој је „посланик слободан да стави свој мандат странци на располагање”. Исту одредбу, такође, јединствено тумаче тако што мандат сматрају власништвом странке.

Томислав Николић био је у више скупштинских сазива председник Административног одбора и у свим сазивима се и једино он и радикали никада, за разлику од других странака, нису доводили у питање ко је власник мандата „увек странка”. Подсетићемо само на случај Горана Пауновића из Г17 плус,( зато што је Г17 плус хтео да избегне Пауновићево присуство на седници Административног одбора), када је Томислав Николић, по кратком поступку, сазвао седницу одбора, али и Пауновића. Николић је тада Пауновићу, који је рекао да је опозвао оставку, казао да га поштује као човека, да о Млађану Динкићу мисли све најгоре, али:„Мандат припада странци Г17 плус”. Пауновићу је мандат одузет једногласно.

Николић сада каже да није променио став о власништву мандата, али сматра да он, како је рекао, нема коме да врати мандат: „Па, ја сам био први на тој листи, како да враћам себи мандат и од мене нико немој да тражи мандат, али ако проценим да им је толико стало до мандата, драге воље ћу да им га вратим”. Драган Тодоровић је најавио да ће, осим што ће непослушне искључити из странке, тражити и да врате мандате странци. Он би за то имао покриће, јер је носилац изборне листе и први на тој листи на мајским изборима био Војислав Шешељ.

С друге стране, упркос промени става, Николић, ипак, није било који, уз извињење, „безимени” посланик, он има на шта да се позове, али то није парламентарна изборна листа. Иако је истина да је био прво лице у изборној кампањи, носилац листе био је Шешељ. Међутим, Николић може да каже да је 2.197.155 грађана Србије гласало за то да буде председник државе. То место измакло му је за само 107.312 гласова.

Но, без обзира на то, да којим случајем није „затурио” бланко оставке, укључујући и своју и да је Тодоровић има, Административни одбор би је усвојио, без икакве дилеме. Сви би се, као по утврђеној пракси, руководили сопственим интересима, а сви су ову праксу и установили, јер су се лично опекли. Никоме не би ни на памет пало да помаже Николићу и да се свађа са Тодоровићем, тим пре што Николић не би био ничији Бане Ивковић, а на другој страни имали би 60 љутих посланика, који би у сваком тренутку могли да блокирају рад парламента.

Мирјана Чекеревац

-----------------------------------------------------------

Радикалско подсећање

На сајту Српске радикалне странке јуче је под називом „Актуелности - некад и сад" постављен стенограм са конференције за новинаре коју је 19. маја 2005. године одржао Томислав Николић. Ове белешке су подсећање на ставове које је својевремeно Николић заступао када је Живадин Лекић напустио посланичку групу СРС-а и пришао Богољубу Карићу, омогућивши тако Карићевом Покрету снага Србије да постане парламентарна партија. Николић је тада критиковао одлуку Уставног суда који је донео одлуку да мандати у скупштини припадају посланицима, а не странкама. Он је тада цитирао заклетву коју су у цркви положили посланици СРС-а у којој се они, између осталог, заклињу и да ће њиховим посланичким мандатом у сваком тренутку располагати Централна отаџбинска управа те да ће се њеној вољи увек безусловно покоравати.

Ј .Ц.