Освојио и описао више од 150 планина Србије

Исо Планић један је од малобројних алпиниста и планинара из Србије који је свет гледао са 15 светских планинских врхова виших од 5.000 метара и пет виших од 8.000. Видео је какве су боје снег, глечери и стене Монт Евереста, Арарата, Каракорума, Алпамаја на Андима, Аконкагве у Јужној Америци… али и лепоте и скривене тајне више од 150 планина Србије. Управо тим магијама српских висина биће посвећено предавање „Планине и планински врхови у Србији” које ће Планић, председник Планинарског савеза Србије, одржати 23. маја у 18 часова у Коларчевој задужбини. Публици ће представити запажања и резултате својих истраживања до којих је дошао у јединственом географском и планинарском подухвату.

Идеја да упозна све наше висине родила се после успона на највиши врха света, на Монт Еверест. Тада се Планић зарекао да ће да „освојити” и наше лепотице. Он је ходом досегао врхове више од 150 планина Србије, што није урадио нико пре њега, описао их и публиковао у монографији. У представљање планина Србије он уводи појам проминенције (истакнутости). Увођење овог термина у покушај ревизије поделе планинског рељефа Србије основни је искорак у другом проширеном издању монографије.

– Бавио сам се проблемом дефиниције планинског врха и планине. Планински врх је тачка са надморском висином изнад 500 метара коју окружује изохипса нижа од врха за 30 метара, а при том та изохипса не обухвата ниједну тачку вишу од самог врха. Када сам се бавио дефиницијом планине, користио сам три битне карактеристике – висину, проминенцију (истакнутост) и изолованост. Висина је свима јасан појам. Под планинама се подразумевају узвишења изнад 500 метара и на основу тога оне се деле на ниске, средње и високе. Појам истакнутости најмање је јасан јавности. То је вертикално растојање између планинског врха и најниже изохипсе која га окружује, а да при томе не обухвата виши врх. Ако се то узме у обзир статус планинског врха, у Србији има доста врхова – 2.224, а планина и планинских предела око 240. Али ту постоји и проблем. Радан планина се, примера ради, „састоји” из Мајдан планине, Петрове горе, Соколовице, Проломске планине, Арбанашке планине… све су то називи који се користе за један простор. Питање је да ли су то делови Радан планине или је свака од њих планина за себе. Управо ћу на те недоумице покушати да дам одговор на предавању у Коларцу – истиче он.

Исо је пример како неко ко цео живот „гледа” равницу, јер је из Новог Сада, а живи у Суботици, успешно савладава планинске препреке.

– У планинарство сам ушао као студент географије. Када сам почео да радим у школи, схватио сам да могу квалитетније предавати ако са ученицима прођем планинским пределима. Да оно о чему разматрамо на часовима упознамо у природи. Све у складу с оном изреком да се географија учи и „ногама”. Успут сам почео да се бавим и планинарском оријентацијом, маратонима, алпинизмом… Онда су се „ствари отеле контроли” па сам кренуо у експедиције и то траје 15 година – прича Планић.

Прво је 2000. године освојио Арарат. Био је један од малобројних планинара са ових простора који је у специјалној експедицији пролазећи кроз линију раздвајања између Турака и Курда стигао до ове чудне, „голе” планине.

– Затим сам освојио Кавказ, највиши врх Русије, па Аконкагву, највиши врх Јужне Америке, па Шишапангму у Кини која је висока 8.014 метара. Е онда сам добио прилику да се пењем на Монт Еверест – прича Исо.

На питање какав је највиши врх света уследио је уз осмех одговор: – Па висок је.

– Он ми је остао у успомени, али не мислим да је он најзначајнији мој подухват. Али је свакако највиши. Експедиција на њега трајала је 74 дана, а само на висинама од 6.400 па навише провео сам 46 дана. За Монт Еверест сам се припремао, али много више за успоне Гашербрума, Брод Пика (широки врх) и К2 (други по реду највиши врх на свету) који су део ланца Каракорум на граници Пакистана, Кине и Индије, који су сложенији. Да се разумемо, Монт Еверест је тежак за пењање, има тамо врло стрмих литица, ја сам се пењао са северне стране, али на њему увек има некога. А неки други врхови су много захтевнији. Ту мораш све да урадиш сам, да поставиш уже, шатор… – каже Исо.

За успех су, истиче, важни детаљи и машта. Мора човек да затвори очи и да себи представи шта га тамо чека да би се могао припремити.

– Јер, планина се мења из минута у минут. Ледопад на Гашербруму смо прелазили петнаестак пута и сваки пут је био другачији. У једном правцу треба прећи 147, 148 пукотина и исто толико када се враћа. А када се враћаш, те пукотине нису исте. Хоћу да кажем да је планина тешко предвидива, понекад је равнодушна, понекад немилосрдна. Једноставно планина је... прелепа – истиче Планић.

Лепоте наших планина

Велики део живота Исо Планић је посветио успонима на највише планине света. Онда је одлучио да се испење на све планине Србије, да сагледа све проблеме, да направи фотографије…

– Наши предели заслужују да се на њих обрати пажња, много се о њима може научити планинарећи, много лепог доживети. Планинарење је активност која доприноси и менталном и физичком здрављу. Има своју спортско-рекреативну димензију, али и своју просветитељску улогу – напомиње Планић.