Трипут мери, једном сеци

Не желим да се схвати да је фраза када кажем: трагедија у Основној школи „Владислав Рибникар” до бола је погодила и моју породицу, као и трагично безумље у младеновачким селима. Две од наших шест унука биле су ђаци те школе у нашем непосредном суседству. Изрази запрепашћења, туге и очаја, па и коментари различитих боја, могли су се очекивати, исто као и поруке саучешћа. Било је и исхитрених коментара, очекиване неумесне политизације, а, нажалост, и нама својствене и жељене сече глава.

Сада, неколико дана после трагедије, док гомиле цветних „суза” још скривају ограду школе, осећам потребу да упутим неколико речи директорки школе, која је, и сама потресена, показала свој очај. Она је учинила све да обезбеди њој поверене ученике. Школа је годинама имала два чувара, уграђене камере, дежурне, а, показало се, и наставно особље психички припремљено да реагује у шокантној ситуацији. То јој се мора признати, јер њој похвале нису потребне. Не желим да се упуштам у расправљање о оставци ресорног министра. Сумњам да ће ико одговоран у овом случају наћи основу за његову објективну одговорност. По тој логици Американци би требало сваког месеца да бирају нове министре и гувернере у својим државама, с обзиром на бројна убистава по школама и шопинг центрима. Да напоменем, не познајем бившег министра ни његову породицу и нисам с њим партијски повезан.

Желим да истакнем да се не слажем с исхитреним, али несумњиво потребним посебним мерама у вези с поседовањем оружја. Све док се не прихвати реалност да ученици могу без икакве контроле у својим ђачким торбама да уносе ватрено, хладно и запаљиво оружје и бомбе, без могућности прегледа или регистровања путем рендген апарата, ни цела чета, а не један дежурни полицајац, неће моћи да учини више него када настану последице. Шокантна је и више него трагична чињеница, која је сада и публикована, да у селима око Младеновца, где се догодио масакр, знају да неки суграђани имају оружје, а нису ловци, да шенлуче или, још горе, да су познати полицији, али у свом арсеналу, и то не под кључем, држе аутомате и слично наоружање.

Ловац сам скоро седамдесет година и не може нико да ми каже како се у селима не зна ко има и колико оружја, регистрованог, које сви виде у ловним данима, или нерегистрованог, што није тајна при понашању непријатних суграђана. Питам се шта су тим поводом учиниле подручне станице МУП-а. И пре десет година у близини Младеновца сељанин је убио десетак суседа.

Сада смо у ситуацији да се више прети грађанима који су поштовали све законске процедуре и одговорно држе своје, наглашавам – спортско оружје, уместо да се покупе арсенали ђилкоша. Према закону се врши провера психолошких способности власника легализованог оружја, а мало је познато да је та процедура ригорознија од процедуре продужења возачке дозволе. А, будимо искрени, бројни су случајеви безумне вожње, док је улетање у кафиће или међу пешаке претворило свако возило у танкету. Било је и случајева да се догоди убиство двоје младих на мотору или ђака на пешачком прелазу па да сазнамо како је возач починилац низа регистрованих прекршаја, али и даље има возачку дозволу и није адекватно кажњен.

Сазнајем да екипа полиције може ненајављено да закуца на врата и тражи увид у држање оружја, као да то нису учинила три полицајца када су мењане дозволе. Може ли се то учинити цивилизованије, најавити бар дан раније? Могу ли се путем рације очистити села и недужни домаћини спасти бахатости својих суседа, често носилаца „титуле” – познат полицији.

Немојмо да чинимо недовољно размотрене активности, а да жмуримо на евидентне и видљиве чињенице. Кренимо од онога што називамо незаконитим држањем оружја, па почистимо тај атар.

Данило Јовановић,
Београд