Недођија

Амбасадор Хрватске Марио Нобило заузео се у Љубљани за признавање српске и осталих непризнатих мањина из бивших југословенских република које живе у Словенији, уз претњу ангажовања европских институција ако се влада Јанеза Јанше оглуши о захтев Савеза културних друштава народа бивше СФРЈ за признавањем статуса пуноправних мањина. Савез обухвата 64 друштва припадника екс-ју заједница који траже приступ медијима, матерњи језик у образовању и веће учешће у култури, јер чине 11 одсто становништва, а "уживају" положај "непризнате мањине", што је словеначки изум за асимилацију непожељних народних група.

Фино би било прочитати вест да се и амбасадор Србије заузео за регулисање положаја Срба који живе у Словенији, а према последњем попису чине најбројнију групу несловенаца (око два одсто становништва) за разлику од словеначким уставом заштићене мањине Мађара (0,32 одсто) и Италијана (0,11 одсто). Амбасадор Србије, међутим, не може да каже ништа у корист Срба, ни Хрвата нити иког другог, јер га, напросто, Србија у Словенији нема.

Откако се из заједничке амбасаде у Љубљани јуна 2006. повукао "црногорски кадар" који је мандат трошио за утврђивање будуће државности Црне Горе, а не на решавање нагомиланих међудржавних проблема, Србија у Словенији нема највишег дипломатског представника, иако има амбасадоре у многим далеким, чак егзотичним земљама. Зато на маргинама ретких државничких посета таворе питања која су од животне важности за стотинак хиљада људи – од изврдавања владе у Љубљани да склопи споразум о социјалном осигурању којим би закинутим српским пензионерима после 16 година исплатила њихова потраживања, преко бројне непризнате мањине до "избрисаних". На страну трговински дефицит на штету Србије, ометање уласка српског капитала у Словенију и навијање Љубљане да Косово напречац постане држава.

Званични Београд се већ 16 месеци понаша као да је Словенија у недођији, а сва спорна питања давно решена. На страну и то што стереотипи о Србима већ 17 година стално гостују у словеначким медијима и говорима политичара, што и није чудо ако се и шефу дипломатије Рупелу о државним празницима омакне величање успеха Словеније у поређењу са – Србијом. Рупел у том контексту не би смео да помене ниједну другу државу, јер би после морао да се извињава.

Словенија је ради заштите интереса својих грађана у свету чак овластила Аустрију да јој помаже у државама у којима нема дипломатску мисију. Иако је несхватљиво одлагање Србије да комплетирањем представништва у Љубљани убрза скидање с дневног реда мука које тиште грађане, још мање је разумљиво да уочи словеначког преузимања председавања ЕУ, и то баш у време када ће се одлучивати о питањима важним по будућност Србије – амбасаду у Љубљани заступа нижи по рангу, отправник послова чији су саговорници, у најбољем случају, државни секретари а не словеначки министри или премијер.