Nedođija

Ambasador Hrvatske Mario Nobilo zauzeo se u Ljubljani za priznavanje srpske i ostalih nepriznatih manjina iz bivših jugoslovenskih republika koje žive u Sloveniji, uz pretnju angažovanja evropskih institucija ako se vlada Janeza Janše ogluši o zahtev Saveza kulturnih društava naroda bivše SFRJ za priznavanjem statusa punopravnih manjina. Savez obuhvata 64 društva pripadnika eks-ju zajednica koji traže pristup medijima, maternji jezik u obrazovanju i veće učešće u kulturi, jer čine 11 odsto stanovništva, a "uživaju" položaj "nepriznate manjine", što je slovenački izum za asimilaciju nepoželjnih narodnih grupa.

Fino bi bilo pročitati vest da se i ambasador Srbije zauzeo za regulisanje položaja Srba koji žive u Sloveniji, a prema poslednjem popisu čine najbrojniju grupu neslovenaca (oko dva odsto stanovništva) za razliku od slovenačkim ustavom zaštićene manjine Mađara (0,32 odsto) i Italijana (0,11 odsto). Ambasador Srbije, međutim, ne može da kaže ništa u korist Srba, ni Hrvata niti ikog drugog, jer ga, naprosto, Srbija u Sloveniji nema.

Otkako se iz zajedničke ambasade u Ljubljani juna 2006. povukao "crnogorski kadar" koji je mandat trošio za utvrđivanje buduće državnosti Crne Gore, a ne na rešavanje nagomilanih međudržavnih problema, Srbija u Sloveniji nema najvišeg diplomatskog predstavnika, iako ima ambasadore u mnogim dalekim, čak egzotičnim zemljama. Zato na marginama retkih državničkih poseta tavore pitanja koja su od životne važnosti za stotinak hiljada ljudi – od izvrdavanja vlade u Ljubljani da sklopi sporazum o socijalnom osiguranju kojim bi zakinutim srpskim penzionerima posle 16 godina isplatila njihova potraživanja, preko brojne nepriznate manjine do "izbrisanih". Na stranu trgovinski deficit na štetu Srbije, ometanje ulaska srpskog kapitala u Sloveniju i navijanje Ljubljane da Kosovo naprečac postane država.

Zvanični Beograd se već 16 meseci ponaša kao da je Slovenija u nedođiji, a sva sporna pitanja davno rešena. Na stranu i to što stereotipi o Srbima već 17 godina stalno gostuju u slovenačkim medijima i govorima političara, što i nije čudo ako se i šefu diplomatije Rupelu o državnim praznicima omakne veličanje uspeha Slovenije u poređenju sa – Srbijom. Rupel u tom kontekstu ne bi smeo da pomene nijednu drugu državu, jer bi posle morao da se izvinjava.

Slovenija je radi zaštite interesa svojih građana u svetu čak ovlastila Austriju da joj pomaže u državama u kojima nema diplomatsku misiju. Iako je neshvatljivo odlaganje Srbije da kompletiranjem predstavništva u Ljubljani ubrza skidanje s dnevnog reda muka koje tište građane, još manje je razumljivo da uoči slovenačkog preuzimanja predsedavanja EU, i to baš u vreme kada će se odlučivati o pitanjima važnim po budućnost Srbije – ambasadu u Ljubljani zastupa niži po rangu, otpravnik poslova čiji su sagovornici, u najboljem slučaju, državni sekretari a ne slovenački ministri ili premijer.