Деца одрастају у свету без моралног компаса

76. КАН

Кан – Незаборавни Хан Соло из Лукасових „Ратова звезда” и још незаборавнији Индијана Џонс у дуговечном Спилберговом серијалу – холивудски глумац Харисон Форд, примио је у Кану почасну „Златну палму” за свеукупну каријеру.

На црвеном тепиху појавио се са комплетном екипом филма, петог наставка чувене саге под називом „Индијана Џонс и артефакт судбине”, који је режирао Џејмс Манголд. Званично у биоскопе широм света нови „Индијана Џонс” стиже 29. јуна, у нашој земљи такође, захваљујући номинацији српске дистрибутерске куће „MegaCom Films”, која је заступник „Дизнија” у Србији. Ексклузивни интервју за „Политику” са Харисоном Фордом водили смо у Хотелу „Карлтон”, под будним оком агенције за публицитет ДДА...

Како сте се осећали када сте се вратили пети пут у кожу Индијане Џонса?

Нисам нешто посебно осећао, али је некако било потребно да довршимо ту врсту људске приче о животу. Пошто смо провели 40 година са овим типом, а то је скоро цео живот, желео сам да га видите како се суочава са изазовом старости и да се сада његова авантура сведе на град и на његово професорско место на катедри археологије. Иако веома ценим подучавање, вредност Индијаниног подучавања се очигледно губила у очима студената којима предаје. Њих не занима толико прошлост, него њихова будућност. Они још не схватају да је њихова будућност изграђена на нашој прошлости и свет ту прошлост зна. Отуда та емоционална и драмска вредност првог дела филма. Тих првих 20 минута филма нису ту само да би подстакли носталгију на оригиналне ликове који још живе, већ и да подсете да још увек постоје и бели и црни шешири, добри и они људи којима се не треба дивити. Они не завршавају приче, а против те врсте зла се још увек бори.

Доста је времена прошло од првих авантура и акција вашег Индија, и тих првих 20 минута филма његове младости имају посебан значај?

Да, али највише су у функцији показивања да свет више није црно-бели. То су сада нијансе сиве, компликовано је, а ова деца у одређеној мери одрастају у свету без моралног компаса. И онда је у овом последњем делу „Артефакт судбине” уведен лик младе Хелене Шо, коју игра Фиби Волер-Бриџ. Тај лик представља артикулацију такве стварности, а однос између њеног и мог лика један је од оних најдубљих односа које је ова серија створила и приказала.

У свим филмовима из серијала о „Индијани Џонсу” некако је увек главни покретач била потрага за знањем и бољим разумевањем света, а сада видимо представницу младе генерације која има друге мотиве?

Да, почетак филма је делом кинотечки, „архивски” и сведочи о радости лова на научна открића и борбу са нацистичким зликовцима. Радња филма смештена је у 1969. годину, али ево мене који не могу више да радим ту врсту потраге јер моје тело то не може да поднесе, а ни свет ми више не пружа те могућности. И тако сада филм има гомилу других избора. Мислим да мој Инди није престао да брине и жели да учи о свету, али многих више нема. Маркус је отишао, његова жена је отишла, његов син је отишао, свет се променио.

Стварност је другачија?

Да, а у тој стварности је најконкретније присуство моје старости. И желео сам да филм буде о томе, јер је то оно чиме се тренутно бавим. То ме покреће и генерише, стимулише моју машту. То је оно због чега сам на тој сцени.

Да ли се сећате каква су била ваша очекивања од Спилберговог „Индијане Џонса” 1981. године и јесте ли могли да претпоставите оволику његову дуговечност?

Никада нисам помислио да ће трајати 40 година. Гледаоци су мислили да је могуће. Ја сам само желео да улепшам дан неким степеном самопоштовања. То се обично дешава када постоји веза са веома јаким филмским ствараоцем. И имао сам ту срећу да радим са старом школом и било је кул. Ишао сам у „предшколску установу” са филмским гигантима, а онда се свет променио и ту је та нова трака генија. Моја срећа је што сам могао да учим од тако сјајних „наставника” какви су Копола, Лукас, Спилберг, Ридли Скот, Ендру Дејвис и други из те старе гарде. Начин на који они доживљавају филм мења ме сваки пут.

Има једна реченица у филму која ми још одзвања у глави, а то је када лик некадашњег нацисте Јиргена, у тумачењу Мадса Микелсена, каже: „Американци нису добили рат, већ га је Хитлер изгубио.” Шта мислите о томе?

Не осећам да могу да одговорим на ово питање.

Постављам га зато што нацизам и даље постоји, а нацисту видимо и у филму.

Џејмс Манголд и ја смо разговарали пре него што је почело снимање о разним линијама дијалога. Видео сам много ствари у свом животу, али то не могу да објасним. Не могу да објасним зашто то још увек постоји и зашто се то толерише. Не могу да објасним ни зашто сада седимо овде када се у близини, у Европи, води рат и ми то дозвољавамо и глумимо као да се ништа не дешава. И ако верујете у нешто не обраћајући пажњу на сложеност, где смо ми? Ми смо сврсисходно раздвојени, комерцијални процес нас је поделио. Ако се не окупимо и то не прекинемо, то ће бити као да позовеш ђавола на венчање. То једноставно не можете. Храните тиме масе дан за даном, стварате ову горчину и овај бес и ову подвојеност и овај дисконтинуитет у човечанству. То је немогуће и зато се саберите пријатељи. Али оно што спаја људе на два сата јесте уобичајено људско искуство, емоционално искуство у биоскопском мраку или уз добру музику. Хајде да се вратимо у биоскопе, а онда да покушавамо да загрејемо душу једни другима.

„Индијана Џонс” је Спилбергово чедо. Да ли вам је било чудно што није био на сету?

Џејмс Манголд је имао више сусрета са њим пре него што је све започето и јасно је да су Спилбергови отисци прстију свугде на овом филму. Ми имамо ту дугу везу, Стивен Спилберг и ја, и мислим да смо и Манголд и ја у „Артефакту судбине” пратили тај његов ДНК. Мислим да је Спилберг овим задовољан као продуцент. И Лукас је задовољан, задовољан сам и ја.