Метаморфоза спорта

На организацију спортских такмичења троше се огромна средства. Све то ставља спорт у центар пажње, и све погледе људи фиксира на победе, рекорде и медаље.

Често се истиче добровољност спорта, указивањем на то да се спортиста сам укључује и одабира одређену врсту спорта. Циљеви су разноврсни код разних спортиста: каријера, слава, самоуважавање, здравље, комуникација, богаћење људске природе. Већина циљева усмерена је на победу. Публика очекује победу, друштво такође. Победа се не кује само на стадиону међу спортистима него и у кабинетима руководилаца где се договара расподела места, у хотелима где се купују и убеђују судије „коме ће се приклонити царству” и дати своје симпатије, у окриљу бизниса који одлучује на чијим ће се победама и поразима згрнути силан новац. О закулисној страни победе спортиста често се не зна: он хита ка циљу, бори се за победу, троши се без остатка, некада у буквалном смислу до смрти на писти или атлетској стази. Све ове појаве воде у аморалност и деструктивност савременог врхунског спорта. Победа се често претвара у трагедију која се назива спорт.

Посматрање данашњег врхунског и професионалног спорта открива његову главну вредност и оријентацију – победу. Да би се достигли ти циљеви, потребна је велика цена – здравље спортиста. Што је више сијала слава победника и што је победа за друштво била престижнија, све је мање био приметан смисао спорта. Дошло је време кад је тај смисао отишао у други план, скривен и од погледа навијача.

Спортисти се жртвују у име победе, припреме се интензивно форсирају, прибављају се стимулативна средства као нечасна помоћ у свакој врсти такмичења. То је једна од владајућих девијација у спорту. Професионални и врхунски спортисти пребацују се на виши ниво организованог тренинга који укључује огромне амбиције, велики напор, аскетизам. Такмичари добијају најбоље услове и под сталним су надзором читавих штабова који сачињавају високоспецијализовани стручњаци, тренери, лекари. Победе и резултати настају захваљујући ангажовању читавог штаба често анонимних „људи у сенци” који делују у бројним институцијама основаним управо у ту сврху.

Технологија освајања медаља је научно заснована – компјутери избацују резултате будућих победника, разрађују се модели тренинга, напрезања и њихове реализације. Остаје само пронаћи спортисте, ставити их пред тестове и чекати: ко издржи постаће шампион.

Шампион ће својим победама доносити приход свима који су запосели лествицу експлоатације и манипулације од врха до дна. Бирократска хијерархија може дејствовати само у условима сталних победа на којима заснива своју харизму. Интереси бирократије и спорта се не поклапају: бирократа је спреман да жртвује спортисту зарад следећих такмичења која доносе славу и приход; спорту је неопходан спортиста да би се следеће такмичење одвијало и да би остао што дуже на сцени. Сам по себи, спорт не постоји да би био „занимација”; он се професионализује, при чему се закони спорта замењују законима професионалне делатности – стремљењем ка савршенству.

Принцип спорта постаје принцип рада, профита и добити. Закон тржишта је највећи закон и у спорту.

Врхунски спорт прераста у индустрију која је намењена извозу и представља својеврсну производњу за клијенте, а све мање за непосредне гледаоце. Једина разлика је што у високоразвијеним земљама спортиста има статус „обичног производа”, док у мањим земљама тај статус прераста у идолатрију. Спортиста постаје јунак, херој који се на трговима дочекује са великих такмичења, и показује људима жељним полубогова од крви и меса.
професор универзитета, социолог спорта