Metamorfoza sporta

Na organizaciju sportskih takmičenja troše se ogromna sredstva. Sve to stavlja sport u centar pažnje, i sve poglede ljudi fiksira na pobede, rekorde i medalje.

Često se ističe dobrovoljnost sporta, ukazivanjem na to da se sportista sam uključuje i odabira određenu vrstu sporta. Ciljevi su raznovrsni kod raznih sportista: karijera, slava, samouvažavanje, zdravlje, komunikacija, bogaćenje ljudske prirode. Većina ciljeva usmerena je na pobedu. Publika očekuje pobedu, društvo takođe. Pobeda se ne kuje samo na stadionu među sportistima nego i u kabinetima rukovodilaca gde se dogovara raspodela mesta, u hotelima gde se kupuju i ubeđuju sudije „kome će se prikloniti carstvu” i dati svoje simpatije, u okrilju biznisa koji odlučuje na čijim će se pobedama i porazima zgrnuti silan novac. O zakulisnoj strani pobede sportista često se ne zna: on hita ka cilju, bori se za pobedu, troši se bez ostatka, nekada u bukvalnom smislu do smrti na pisti ili atletskoj stazi. Sve ove pojave vode u amoralnost i destruktivnost savremenog vrhunskog sporta. Pobeda se često pretvara u tragediju koja se naziva sport.

Posmatranje današnjeg vrhunskog i profesionalnog sporta otkriva njegovu glavnu vrednost i orijentaciju – pobedu. Da bi se dostigli ti ciljevi, potrebna je velika cena – zdravlje sportista. Što je više sijala slava pobednika i što je pobeda za društvo bila prestižnija, sve je manje bio primetan smisao sporta. Došlo je vreme kad je taj smisao otišao u drugi plan, skriven i od pogleda navijača.

Sportisti se žrtvuju u ime pobede, pripreme se intenzivno forsiraju, pribavljaju se stimulativna sredstva kao nečasna pomoć u svakoj vrsti takmičenja. To je jedna od vladajućih devijacija u sportu. Profesionalni i vrhunski sportisti prebacuju se na viši nivo organizovanog treninga koji uključuje ogromne ambicije, veliki napor, asketizam. Takmičari dobijaju najbolje uslove i pod stalnim su nadzorom čitavih štabova koji sačinjavaju visokospecijalizovani stručnjaci, treneri, lekari. Pobede i rezultati nastaju zahvaljujući angažovanju čitavog štaba često anonimnih „ljudi u senci” koji deluju u brojnim institucijama osnovanim upravo u tu svrhu.

Tehnologija osvajanja medalja je naučno zasnovana – kompjuteri izbacuju rezultate budućih pobednika, razrađuju se modeli treninga, naprezanja i njihove realizacije. Ostaje samo pronaći sportiste, staviti ih pred testove i čekati: ko izdrži postaće šampion.

Šampion će svojim pobedama donositi prihod svima koji su zaposeli lestvicu eksploatacije i manipulacije od vrha do dna. Birokratska hijerarhija može dejstvovati samo u uslovima stalnih pobeda na kojima zasniva svoju harizmu. Interesi birokratije i sporta se ne poklapaju: birokrata je spreman da žrtvuje sportistu zarad sledećih takmičenja koja donose slavu i prihod; sportu je neophodan sportista da bi se sledeće takmičenje odvijalo i da bi ostao što duže na sceni. Sam po sebi, sport ne postoji da bi bio „zanimacija”; on se profesionalizuje, pri čemu se zakoni sporta zamenjuju zakonima profesionalne delatnosti – stremljenjem ka savršenstvu.

Princip sporta postaje princip rada, profita i dobiti. Zakon tržišta je najveći zakon i u sportu.

Vrhunski sport prerasta u industriju koja je namenjena izvozu i predstavlja svojevrsnu proizvodnju za klijente, a sve manje za neposredne gledaoce. Jedina razlika je što u visokorazvijenim zemljama sportista ima status „običnog proizvoda”, dok u manjim zemljama taj status prerasta u idolatriju. Sportista postaje junak, heroj koji se na trgovima dočekuje sa velikih takmičenja, i pokazuje ljudima željnim polubogova od krvi i mesa.
profesor univerziteta, sociolog sporta