Сремац сеје наду и приговара држави

Драшко Даниловић из Кузмина не губи наду да од пољопривреде може пристојно да се живи и да за његове потомке има будућности на селу. Зато је стао на чело новог фармерског удружења које је формирано у Привредној комори Војводине. Циљ ове интересне групе чији је формални назив групација регистрованих породичних газдинставаје, како каже, да они који се професионално баве пољопривредом упуте свој став на, за њих, две главне адресе – држави као креатору аграрне политике и прерађивачима.

– Циљ нам је да будемо аутентични представници изворних интереса, јер су наши чланови они који живе од пољопривреде и плаћају доприносе држави од овог рада. Од државе очекујемо да нам створи дугорочно стабилне услове и за производњу и за пласман што сада није случај – каже Даниловић који је на сремским такмичењима био рекордер у производњи соје, шећерне репе и свиња. Овај Сремац обрађује око 130 хектара, што својих, што закупљених.

Глас земљорадника Србије ретко се чује. Они немају ни лоби ни лобисте, а ни сразмеран број посланика у Скупштини, иако их према последњем попису има мање од два милиона душа. Њихови гласови јесу многобројни, али нису снажни. Нико их не чује, осим у време предизборних кампања, када им се сви партијски људи удварају и чим се бирачка места затворе – забораве.

Говорећи о немоћи да остваре сопствене интересе с иронијом воле да кажу да се купци њихове робе, прерађивачи, неретко уз асистенцију државе, састану да одреде колика ће бити цена њихових производаи колико ће њима бити довољна.Задружни савези су у већини случајева угашени, али фармери за њима и не жале, јер, кажу, нису ни били заступници њихових интереса, већ запослених који су у њима радили. Стидљиво се појављују нова удружења, али ни она нису без мана. Време треба да их потврди. Нека су везана за политичке партије и њихове аграрне програме што противници користе као аргумент против њих.

Као класичан пример небриге државе Даниловић наводи актуелну ситуацију у сточарству.

– Због ниске откупне цене производња је уништена па сада имамо најскупље товљенике и месо у Европи. То је могло да се избегне да је држава лане интервенисала преко Дирекције за робне резерве, када су свиње биле џабе. Тада је откупљено само симболичних 10.000 комада. Сточарство не може да се обнови у кратком року и последице ће се још осећати – каже Даниловић.

По његовим речима, за пољопривреднике велика битка је изгубљена 2001. године када је држава кренула са приватизацијом комбината и прехрамбене индустрије и то тако што земљорадницима није дала ни једну једину акцију. Зато су сада фармери и откупљивачи стално у сукобу интереса. Једни желе да своју робу продају што боље, а други да је што мање плате. У развијеним земљама, на чије се врхунске аграрне резултате ми позивамо, фармери су акционари у прерађивачкој индустрији, па имају увид у цене и трошкове у читавом ланцу. Истини за вољу, у тим земљама задруге примарних произвођача су из свог профита градиле прерађивачке капацитете. Исто је било и код нас, али то сада нико не признаје. Заборавило се.

– Погледајте ко су власници индустрије шећера „Суноко” која у власништву има четири војвођанске шећеране. Миодраг Костић је шећеране продао немачком „Нордцукеру” чији су акционари немачки сељаци који сада нама одређују цену, а наравно да је одређују у свом интересу – каже Даниловић.

По његовим речима, држава би требало да помогне пољопривреди не би ли била конкурентнија. Да има бар приближно исте услове рада,а поготово финансирања какво има окружење. Не могу се очекивати резултати без улагања. Наш саговорник наводи пример Хрватске чији земљорадници од државе добијају 350 евра по хектару за шећерну репу.

– Нама је потребна стратегија бар за наредних пет до седам година да знамо за које производе можемо да очекујемо помоћ од државе и да видимо шта нам се исплати. Било би добро да држава премира репроматеријале који су све скупљи – каже Даниловић.