Моравци жедни поред воде

Чачак – Још августа 2003. године Јавно предузеће „Рзав”, суочено са летњом осеком воде у тој планинској реци, припремило је решење о смањењу испорука за пет градова у овом делу Србије. Срећом, баш тог дана пала је велика киша и није било разлога за ограничење. Међутим, иста благодет ретко се догађа двапут, па је Чачак четири лета касније, најпре лане, а затим и ове године, остао сув јер је киша изостала.

Овај део Србије неће се претворити у безводни песак али је човек, неправичним односом према природи, у опасност довео и себе. Чачани су једном већ осетили како то изгледа, пошто су од 1990. до 1993. године, док није укључен „Рзав”, воду за пиће носили са јавних чесама. У Клику код Ариља постављена је нова фабрика воде (али без бране), одакле млаз до резервоара у Љубићу изнад Чачка путује тачно 24 сата. Тај велики подухват, међутим, био је само први део посла. Сад су опет оживели планови о градњи велике уставе на Рзаву, која мора потрајати пет лета, па би тек онда вода могла да се чува и штеди за сушне дане.

Друга врста проблема јесу велике промене у сливу. Инжењер Радомир Василијевић објавио је 2000. године у монографији о развоју водоснабдевања у сливу Западне Мораве и делу слива Дрине да је на овом подручју од 1960. до 1980. године изграђено чак 10.000 малих и средњих водовода. Каптиране су хиљаде и хиљаде потока, промењен ток бројним водама, при чему су низводном становништву, уместо воде, остајале само последице.

Питање језера је посебна прича. Судбина акумулације за ХЕ „Међувршје”, на Западној Морави код Чачка, најречитији је симбол нарушене природне равнотеже. Живи свет тог вештачког језера не стиже да разгради све органске материје које се ту створе, па се ова велика вода веома брзо претвара у плићак. Због сталног засипања речним наносом и таложења угинулих биљака и животиња, акумулација је изгубила чак 70,4 одсто првобитне запремине.

У тренутку стварања вештачког језера, 1953. године, његова укупна запремина достизала је 18 милиона кубика. Нешто мања (15,4 милиона кубика) била је корисна запремина. Чачанска „Електроморава”, која управља акумулацијом, више пута наручивала је студије о засутости језера како би пратила ту појаву. Тако је 1963. године било засуто 26,8 одсто првобитне запремине, а 1977. године већ 50,3 одсто. Уследила су мерења 1982. године (60,5) и 1987. (68,9).

Геометри опремљени сонарима и другом техником обавили су септембра 2005. још једно премеравање језера на 40 профила. Утврдили су да је у том часу било засуто чак 70,4 одсто запремине. Односно, наноси и остаци биљака заузели су 10,848 милиона кубика запремине, док је величина преосталог простора само 4,55 милиона кубика. У две протекле деценије, просечна запремина нових талога је 40.000 кубика годишње.

Човеку издалека вероватно би било тешко објаснити зашто Чачак нема довољно воде. Чувар Овчарско-кабларске клисуре Горан Николић недавно је пописао све изворе у овом теснацу петнаестак километара удаљеном од Чачка. На праволинијском растојању од само осам километара нашао је чак 45 изворишта са врхунском водом, неки су каптирани, други теку својим путем. Тако, рецимо, Иванчевићи под Кабларом имају бунар у дневној соби, и за њих суша не важи. Издашна природа овог краја омогућила је житељима да је комотно користе, али се сад види да то не може трајати до бескраја.

Гвозден Оташевић