Две поетике у једној галерији

Ковин – Дух/душа, духовност, мит, архетип, снови, несвесно, интроспекција, патња, борба, самоспознаја, медитација, хармонија целине, идентитет, индивидуација, истинитост, само су неки од појмова који су у сржи концепта младе уметнице Јоване Стојанац. Тема коју широко назначава као „фигура у простору”, настаје у њеним радовима као покушај директног приказивања психолошког стања и расположења. Композиције су сачињене од одговарајућих елемената, мотива, који су промишљено, али и интуитивно укомпоновани по принципима хармоничности и равнотеже. Као колаж.

 – Намера је да се достигне јединство композиције са доминантном наративношћу, и да та прича која постоји буде разумљива публици, али да се не банализује. То се постиже поједностављењем облика (попут пиктограма), и смишљеним коришћењем њихове симболичности. Дело је сложено по својој динамици, преплићу се и надопуњују спољашња и унутрашња, односно статички спољни мотиви и динамички унутрашњи. Кроз призму субјективног доживљаја у сликама рађеним у техници уља, акварела или цртежа Јована Стојанац сагледава мотив акта у различитим идејним решењима. Најчешће су то фигуре жена у седећем положају загледаних у даљину пејзажа, или које лебде. Оне у целокупној серији од привидне физичке инертности постепено под дејством духовне динамике стварају спољашњу, те се усклађују, откривајући нове могућности и путеве којима се може поћи. Постоји нека мистериозна чаролија у сликама, којом је гледалац увучен у то пространство унутрашњег света уметнице – напомиње критичарка, Бранка Милутиновић.

„Уметник за сва времена”, тако стваралаштво Весне Стојиљковић Пантелић, у најкраћем, именује критичарка Радмила Савчић. Она даље објашњава да се „та врста” препознаје по свом посебном стилу, мотиву, ликовном изразу и сензибилитету, да су непоновљиви и сами. Немају следбенике нити су нечији фанови, малобројни су и делују у континуитету, деценијама. За ове уметнике време постоји, али оно не утиче на стабилан уметнички став.

– Сви ови аргументи се уклапају у уметнички лик Весне Стојиљковић Пантелић. У целини то су приче о женама корпулентног тела али нежног, женственог израза, театралне и љупке позе или гипког покрета, са некако „дамским” именом Гертруда. Несразмерни однос величине тела и романтично занесеног израза лица производи позитивне емоције. Весна не описује карактер лика. Поза и ситуација у којој се налази одређује карактер. Она не жели да прикаже реално жену, њен положај у друштву. Не бави се великим темама о промени друштва. Она само слика један необични и свој свет. Гертруда је дете у масивном телу, невино и искрено у свему што ради. Весна на тај начин шаље позитивну поруку свима, доброте и љубави и у томе не одустаје свих ових деценија – наводи Радмила Савчић о сликарству и скулптури Весне Стојиљковић Пантелић, заступљеним у многим светским колекцијама и музејима.

Радови обе уметнице могу се погледати у Галериј Центра за културу Ковин још данас.