Век од рођења бунтовника академика

Заиста вредан избор дела – њих више од педесет, од чега ће готово трећину српска публика имати драгоцену могућност да види премијерно – биће од вечерас у 19 сати у Галерији Српске академије наука и уметности, а поводом обележавања једног века од рођења Милорада Бате Михаиловића (1923, Панчево – 2011, Париз), једног од наших великана сликарства. Опус овог „бунтовника академика” евоцираћемо на овако обиман начин први пут после неколико деценија, уз фокус на његове амблематске апстрактне слике, чији упечатљиви примерци ће вас дочекивати одмах на улазу у академски изложбени простор, и уплив ранијих радова, на које ћете налазити залазећи дубље у поставку.

Изложба се реализује у сарадњи са Галеријом „Рима”, трајаће до 13. августа и обухвата дела из уметникове породичне заоставштине, Галерије „Рима”, Музеја савремене уметности у Београду и приватних колекција.

Истичући да поставка има циљ да подсети на важност сликара који је обележио битан период у српској модерној уметности, човека париског искуства, члана САНУ ван радног састава, чија се дела налазе у најважнијим домаћим и страним институцијама и приватним збиркама, организатори наглашавају да она нуди и један другачији поглед на његов уметнички приступ кроз посебну организацију изложбених целина.

Ауторство изложбе потписују историчари уметности Марија С. Ђорђевић и Јеша Денегри и овом пригодом су свако из своје визуре говорили за наш лист, трудећи се да нам што је могуће ближе и верније опишу и Батино стваралаштво и његову личност.

Наша саговорница истиче да три изложбена сегмента пружају прилику да о Михаиловићевом сликарству не мислимо само на основу поларитета фигурација-апстракција.

– Иако је то однос који у контексту његових радова не мирује, било је важно удаљити се од тога и оформити другачију слику о његовом опусу. Почетни сегмент импресивних апстрактних пејзажа историја уметности сматра његовим најзначајнијим остварењима, насталим у Паризу током педесетих и шездесетих година 20. века. Како је посреди контроверзан термин којим дефинишемо овај период његовог сликарства, желели смо да том линијом разумевања упловимо у други део који се бави пејзажима са три круцијална топоса, а то су Београд, Париз и Њујорк, у којима откривамо проблеме који произлазе из стилских и значењских разлика апстрактних пејзажа и градских пејзажа поменутих градова. Између ова два дела у којима се воде полемике о предметном, ненаметљиво се провлачи и питање фигуре, те је стога последњи део посвећен портрету, односно лицима раног београдског периода – детаљније објашњава Марија С. Ђорђевић.

Усмеравање публике кроз јасно груписане теме осмишљено је како би његово нехомогено и стилски разнородно сликарство добило нови угао гледања, онај који измиче праволинијској хронологији и отвара нова могућности за разумевање.

– У томе је вероватно оно што сматрам доприносом ове изложбе. У могућности ревалоризовања Михаиловићевог сликарства најпре кроз размишљање о апстрактном пејзажу као језичкој игри. Од почетка до краја поставке и уназад, могуће је пратити развој и трансформације апстрактног ликовног језика, са издвојеним епизодама градских пејзажа и портретима, те је увек могуће направити аналогије у односу на мотив, присуство или одсуство фигуре и запитати се куда ишчезавају обриси реалног света у пољу сликарства и који су окидачи који их враћају назад – каже она и наглашава да у оквиру пратеће каталошке публикације има речи и о веома важној слици „Србија са биком” (1950/1951), која је интерпретирана на више начина. На њој се налази детаљ који их је, како каже, навео на потпуно неочекивано размишљање о пореклу представе, имајући у виду идеју о присуству средњовековља у Михаиловићевом сликарству.

– То нас изнова ставља у позицију размишљања о (наизглед) супротностима: о средњовековном наслеђу које Бата зове (имагинарном) Византијом спрам модерног ликовног језика, које се кроз његов рад манифестује на различите начине и изазива често подељена мишљења – указује Марија С. Ђорђевић.

Јеша Денегри подсетио је да су Батине ретроспективе биле одржане у Павиљону „Цвијета Зузорић” 1981, а потом у САНУ 1989, где је обимна поставка била и 2005, а да овa изложбa, њен каталог и репрезентативно урађена монографија јесу круна многих сазнања о њему. Почевши од „Задарске групе” којој је припадао, преко одласка и живота у француској престоници и излагачког повратка на нашу сцену 1965. па до зенита каријере. То је не само један интересантан опус већ и буран живот, оцењује Денегри, који је имао прилику и да упозна Михаиловића

– Сам одлазак у Париз био је велика авантура за ту генерацију, за Бату и Петра Омчикуса и њихове колегинице сликарке и тада девојке, а после и супруге Љубинку Јовановић и Косу Бокшан. Та њихова париска прича о борби за опстанак, за рецепцију на тој сцени је и данас инспиративна и мени је фасцинантна била. То је управо и то бунтовништво, њихов отклон од социјалистичког реализма и онога што су званично учили на академији овде, као и одлазак без јасне идеје шта их тамо чека. Јер требало се и снаћи и наметнути у центру који је тада био у сопственим превирањима, у конкуренцији са Њујорком после Другог светског рата – прича Денегри.

Откривајући нам и делић Батиног карактера, он се надовезује:

– Упознао сам тада 1965. врло самоувереног младог човека који долази натраг у своју земљу са жељом да се та средина суочи са његовим резултатима које је постигао у Паризу. Гледао је на своје место и позицију са озбиљним уверењем у свој квалитет. Наша средина је била радознала. За нас који смо пратили овде уметнички живот било је најизазовније питање са чим су они отишли а са чиме су се вратили и његова дела изазвала су доста пажње овде, као и сама анализа његове апстракције. Било је много осврта у НИН-у, у „Политици”... Миодраг Б. Протић се тада био ангажовао и у вези Бате и Омчикуса.

На наше питање шта је сликар сам код себе сматрао за највећи квалитет, Денегри одговара:

– Излажући у париској галерији „Аријел” често се кретао у групи уметника који су припадали групи „Кобра” и волео је да каже да су ти дошљаци, који су у Париз стигли са европског севера или са Балкана, донели извесну робусност и снагу која је одударала од стандарда париске школе и да је то била и његова оригинална вредност.