Дилеме око новог

Избор представа био би релативно лак кад би овај Битеф себи поставио за задатак да бира најбоље представе сезоне у свету. Али већ испод наслова 1. Београдски интернационални фестивал писало је – Нове позоришне тенденције.

Већ је у оснивачком акту Битефанаглашено да је разлог његовог оснивања даприказује ново што се дешава у позориштусвета.

Није лако одредити ни шта је добро, бољеи најбоље, али је далеко теже открити шта је ново у једној позоришној појави. Тешко је дефинисати шта је то ново, а у потразиза новим има још више тешкоћа. Једна од осовних, суштинских тешкоћа је да апсолутно новог нема ни у једној области уметности, али ипак има релативно новог. Наредна тешкоћа је препознати то ново, а онда пресудити да ли је то ново на уметничком нивоу.

Историја Битефа и позоришне уметности у периоду од његовог оснивања до данас, сведочида се ново често најпре јавља у несвршеном облику. Тада се представља дилема да ли уврстити на фестивал представу која је у великој мери нова, чак веома нова по форми, али недовољно добро изведена, помало аматерска,несавршена у много чему.

Наша публика,а посебно публика Битефа, већ од првих година, била је веома захтевна и ретко је опраштала компромисе кад је реч о нивоу преставе, без обзира на новост форме. Чак се део публике, а пре свега наши професионалци, наравно они саконзервативног крила, питалида ли су ливинговциаматери или професионална трупа. Дакле, овај њујоршки ансамбл је нашао несумњиво високо место у историји театра 20. века, као прва и једна од ретких трупа која је живела своју уметност, заразликуод грађанског позоришта чијиглумци чак и они најбољи, енергично проповедају сасцене слободу, а кад заврше представу одлазе у свој удобни дом или клуб где се сретају да представницима средње класе, какви су у суштини и сами.

Привидно неартикулисани громки протест, крици, неестетизовани костими, исти које су носили на улици, сугерисали су нашим традиционалистимадаје реч о трупискупљеној збрда-здола. А већина су били прошли добру и строгу њујоршку школу глуме ипокрета.

Ове године су дилеме, нас двоје селектора Ање Суше и мене,оконовог заиста нове. Да ли нова креговска тежња да се из позоришта искључи глумац као несавршено егоцентрично биће као у овогодишњом представи „Штифтерове ствари” или напротив ново је што глумац, уиме историјске правде, поново се до краја ангажује у трагању за истином коју су преводиоци са психичким последицама слушали на хашком процесу руандских злочинаца у јужноафричкоj представи америчког редитеља Мајкла Лесака.

Или је ново онако како се ангажује Штефан Кеги (поново предвиђен за 43 Битеф 09), који испитује најразличитије слојеве друштва у необичној форми. У његовим представама играју реални домари, пензионерке, полазници летњих школа, али у крајње бизарним амбијентима као што су камион или метропол, играчка са минијатурним возовима, које анимирају стварни помало подетињели пензионери.

Једно је сигурно да се почетком 21. века ново испољава у најразличитијим облицима. Прошло је пионирско време постмодерног позоришта призора и невербално позориште прелазних форми између у драмског и плесног театра, а постдрамско позориште као да доживљава неке своје врхунце.

Чим неки духовити театролог смисли назив за оно што се дешава на крају прве декаде 21. века, уверен сам да ће наступити нови талас трагања у том смеру. Можда ће се то десити управо на овогодишњем 42. Битефу где ће несумњиво централна личност с ове стране рампе бити немачки театрологХанс-Тис Леман. Он јеприхватио да заједно са младим мислиоцима Теорије која хода учествује на тему Истина у позоришту. Једино је сигурно да истина у животу и на сцени никада неће бити иста. Позоришни уметници света одувек трагају на релацији односа тихистина.