Dileme oko novog

Izbor predstava bio bi relativno lak kad bi ovaj Bitef sebi postavio za zadatak da bira najbolje predstave sezone u svetu. Ali već ispod naslova 1. Beogradski internacionalni festival pisalo je – Nove pozorišne tendencije.

Već je u osnivačkom aktu Bitefanaglašeno da je razlog njegovog osnivanja daprikazuje novo što se dešava u pozorištusveta.

Nije lako odrediti ni šta je dobro, boljei najbolje, ali je daleko teže otkriti šta je novo u jednoj pozorišnoj pojavi. Teško je definisati šta je to novo, a u potraziza novim ima još više teškoća. Jedna od osovnih, suštinskih teškoća je da apsolutno novog nema ni u jednoj oblasti umetnosti, ali ipak ima relativno novog. Naredna teškoća je prepoznati to novo, a onda presuditi da li je to novo na umetničkom nivou.

Istorija Bitefa i pozorišne umetnosti u periodu od njegovog osnivanja do danas, svedočida se novo često najpre javlja u nesvršenom obliku. Tada se predstavlja dilema da li uvrstiti na festival predstavu koja je u velikoj meri nova, čak veoma nova po formi, ali nedovoljno dobro izvedena, pomalo amaterska,nesavršena u mnogo čemu.

Naša publika,a posebno publika Bitefa, već od prvih godina, bila je veoma zahtevna i retko je opraštala kompromise kad je reč o nivou prestave, bez obzira na novost forme. Čak se deo publike, a pre svega naši profesionalci, naravno oni sakonzervativnog krila, pitalida li su livingovciamateri ili profesionalna trupa. Dakle, ovaj njujorški ansambl je našao nesumnjivo visoko mesto u istoriji teatra 20. veka, kao prva i jedna od retkih trupa koja je živela svoju umetnost, zarazlikuod građanskog pozorišta čijiglumci čak i oni najbolji, energično propovedaju sascene slobodu, a kad završe predstavu odlaze u svoj udobni dom ili klub gde se sretaju da predstavnicima srednje klase, kakvi su u suštini i sami.

Prividno neartikulisani gromki protest, krici, neestetizovani kostimi, isti koje su nosili na ulici, sugerisali su našim tradicionalistimadaje reč o trupiskupljenoj zbrda-zdola. A većina su bili prošli dobru i strogu njujoršku školu glume ipokreta.

Ove godine su dileme, nas dvoje selektora Anje Suše i mene,okonovog zaista nove. Da li nova kregovska težnja da se iz pozorišta isključi glumac kao nesavršeno egocentrično biće kao u ovogodišnjom predstavi „Štifterove stvari” ili naprotiv novo je što glumac, uime istorijske pravde, ponovo se do kraja angažuje u traganju za istinom koju su prevodioci sa psihičkim posledicama slušali na haškom procesu ruandskih zločinaca u južnoafričkoj predstavi američkog reditelja Majkla Lesaka.

Ili je novo onako kako se angažuje Štefan Kegi (ponovo predviđen za 43 Bitef 09), koji ispituje najrazličitije slojeve društva u neobičnoj formi. U njegovim predstavama igraju realni domari, penzionerke, polaznici letnjih škola, ali u krajnje bizarnim ambijentima kao što su kamion ili metropol, igračka sa minijaturnim vozovima, koje animiraju stvarni pomalo podetinjeli penzioneri.

Jedno je sigurno da se početkom 21. veka novo ispoljava u najrazličitijim oblicima. Prošlo je pionirsko vreme postmodernog pozorišta prizora i neverbalno pozorište prelaznih formi između u dramskog i plesnog teatra, a postdramsko pozorište kao da doživljava neke svoje vrhunce.

Čim neki duhoviti teatrolog smisli naziv za ono što se dešava na kraju prve dekade 21. veka, uveren sam da će nastupiti novi talas traganja u tom smeru. Možda će se to desiti upravo na ovogodišnjem 42. Bitefu gde će nesumnjivo centralna ličnost s ove strane rampe biti nemački teatrologHans-Tis Leman. On jeprihvatio da zajedno sa mladim misliocima Teorije koja hoda učestvuje na temu Istina u pozorištu. Jedino je sigurno da istina u životu i na sceni nikada neće biti ista. Pozorišni umetnici sveta oduvek tragaju na relaciji odnosa tihistina.