Сито сопствених идеја

Читам у „Погледима” врло добру, надахнуту анализу раскола у редовима Српске радикалске странке (СРС)... Тело и глава. Свако на своју страну. („Парастос за опозицију”, 11. септембра) Баш лепо описан почетак  анализе наше највеће политичке странке... Ипак, нема одговора на питање: зашто се то догодило; зашто се одвојише глава и тело?...

Одговор би била допуна анализе, односно њен завршетак.

Глава и тело су били већ одвојени. Не само физички (Схевенинген – Београд) већ и идеолошки, социолошки, етички. Идеје Војислава Шешеља и мотив окупљања, пораста и снажења СРС-а нису сагласни. Идеје и мотив је на неки вештачки начин објединио Томислав Николић. Вешт и прагматичан политичар покушао је – немогуће. Занимљиво, организам је „живео” као што живи сијамски близанац или нешто слично: једе, расте, делује у неким оквирима, али реално не силази у околину, у друштво. Странка је храњена емулзијом нерационалне националистичке идеје и објективним потребама становништва Србије у једном посебном, трагичном тренутку. Организам је порастао, и више него што би природни закони допустили, и – морао је да „сиђе” у реалност. Морао је да освоји власт, да делује, да одговори неким обећањима из оног реалног дела који припада прагматичном Николићу. Наравно, сијамски близанац никада то није могао. Понеки, да, али претходно је била потребна хируршка интервенција – да се одвоји сувишна глава.

Суштина је ту. Треба само мало елаборирати судбину главе и тела у будућности. Дакле, аналитички резултат треба усмерити према прогнози...

Ако „сијамског близанца” схватимо као организам који је, на неки начин, имао две главе, треба рећи да операција није успела. Одвојене су обе главе од тела. Глава у Схевенингену, и када би се преселила у Београд, никада не би могла да опскрби гломазно тело, у било ком смислу: ни ментално (идеолошки), ни егзистенцијално. Тело би било осуђено на лагану атрофију или на катастрофални распад услед пада имунитета. Тело, читав тај организам, изграђено је и храњено на одређеној врсти порука које се уклапају у политички и социјални положај Србије, који глава из Схевенингена не само да не може да обезбеди него и не схвата. Верујем да никада није ни била мотивисана да схвати становништво Србије на тај начин.

Мислим да ни Војислав Шешељ, ни Томислав Николић немају никаквих шанси да одрже поменути организам на дужи рок. Инерција и унутрашње резерве брзо ће нестати. Војислав Шешељ, без обзира на Хаг, мора преживети реално сито својих идеја. Њих више не могу покрити становници Србије својом масовношћу. Нарочито уз пораст животног стандарда који се назире.

Штета за таленат Томислава Николића. Он има харизму „народног трибуна”. Да ли се освестио сувише касно?

Публициста