Врстан правник и романтични песник

Др Слободан Панов је био сјајан познавалац права, али није био „правник занатлија”, зачаурен у често сувопарном, класичном „параграфском” нормативном амбијенту. Изучавање права је богато оплемењивао мислима из сфере етике и филозофије.

Веровао је да ће „лепота спасити свет”, упркос многим ружним стварима којима је сведочио. Објашњавао је ефектно тај ужасан парадокс да модерно скоро „орвеловско” доба некада подразумева и велику хипокризију, те то илустровао примером „милозвучног” именовања НАТО агресије на СРЈ 1999, „крштене” као операција „Милосрдни анђео”. Бавио се правима деце, а као пример драстичног кршења дечјих права наводио је десетине убијене деце током агресије. Своје место у његовим радовима нашла је и најмлађа жртва „Милосрдног анђела” – Милица Ракић.

Био је бескомпромисни борац у својеврсном „рату” за породицу. Објашњавао је погубност неких „модерних тенденција” сведених на деградирање традиционалних породичних вредности, развијање некаквог тобож модерног социјално-породичног „инжењеринга”, који се жалосно своди на уништавање „класичне” породице, са монструозним претварањем оца и мајке у „родитеља А” и „родитеља Б”, те уз препуштање деци да временом сама одлуче којег ће пола дефинитивно бити.

Врстан правник, а у дубини своје племените душе био је и романтични песник. Душа му је била танана. Таква песничка душа је у овом често суровом времену трпела и тешке ударце. Стоички их је подносио на ногама.

„Смрт није тачка, него запета у животу нас људи”, често је др Слободан Панов, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, цитирао православне теологе. Од 31. маја 2023. године болеће нас та запета растанка. Растанка од нашег Слободана, Човека, Оца, Професора, Верника и Интелектуалца, који је живео у духу свог имена. Слободан!

Професор Слободан Панов рођен је 20. јула 1964. године у Александровцу жупском. Основну и средњу школу завршио је у Великој Плани. На Правном факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1987. године са просечном оценом 9,70, као један од најбољих студената у својој генерацији. Као студент био је стипендиста Универзитета у Београду и Републичке фондације за стипендирање научног и уметничког подмлатка Србије. На последипломским студијама грађанскоправног смера, усмени магистарски испит положио је са одликом, а магистарску тезу на тему „Потпуно усвојење – начин заштите детета без родитељског старања” одбранио је 1994. године са одликом. Докторски рад „Право на родитељство” одбранио је 1998. године. Обављао је дужност секретара Катедре за грађанско право, дужност секретара Организационог одбора научно-стручног скупа „Реформа породичног законодавства”, продекана Правног факултета, потпредседника Комисије Удружења правника Србије за организовање правосудног испита и члана Комисије Министарства Владе Републике Србије за израду новог закона о породици. Иза себе је оставио ћерку Машу.

Оно што заувек остаје јесте дивна успомена свих нас на све оно што је претходило овој запети професора Панова, а која неминовно следи сваком животу. Ако је живот пре те „запете” био испуњен добротом, племенитошћу и бројним другим врлинама, онда осећај поноса и части олакшава осећај туге због губитка пријатеља. Остаје сећање на посвећеног и пожртвованог оца и супруга. На бескомпромисног пријатеља и колегу. На истинског родољуба.

Иза професора Панова остају десетине књига и радова из Породичног права и Наследног права, али остаје и дубоко уклесано сећање на његову ерудицију и знање, на филозофско-уметнички стил размишљања, писања и казивања, које је било ближе богатој ренесанси, него савременом добу, често издашном у тривијалностима, а оскудном у правим вредностима. Професор Панов је добро знао шта су праве вредности.

Прерано нас је напустио, али остаће сећање на једно време на Правном факултету Универзитета у Београду, које ће се у блиској будућности мерити и по мудрости, доброти и наставничком раду професора Слободана Панова. Остаје сећање на једног доброг човека.

Нека је вечна слава и хвала нашем добром професору и драгом пријатељу Слободану Панову.

Др Милан Шкулић
Др Милош Станковић,
Професори Правног факултета Универзитета у Београду