Лоботомија људске свести

После Другог светског рата, човечанство се вратило хуманизацији људских односа у светским размерама, пре свега општом осудом нацизма као крајње психопатолошке идеологије. Нирнбершки процес је довео човечанство до извесне катарзе која је потрајала само 15 година дуже од паузе између прва два светска рата.

Предизборна кампања у Аустрији 1986. године открила је скривану истину: бивши генерални секретар УН Курт Валдхајм, председнички кандидат Аустрије, био је Хитлеров млади војник на простору разбијене Краљевине Југославије. То је, под притиском јаког јеврејског лобија, признао, негирајући да је починио било какав злочин. Потом је мрежа остатака хитлеровске војске почела да израња и у немачком државном естаблишменту (Х. Д. Геншер, Х. Шмит, Х. Кол и други), као што је почела да уздиже главе фашистичка емиграција широм света. (А. Артуковић и Д. Шакић су изручени СФРЈ као Павелићеви војници да би им се наводно судило у СФРЈ, а „издржавали су казну” уз високу медицинску негу у удобним условима у Загребу. Чак су неки и сахрањени уз политичке и верске почасти.). И Титов најмлађи генерал Фрањо Туђман деловао је 1990. по идеологији М. Лубурића и А. Павелића, што је и јавно саопштио на Брионима. Нацизам и даље диже главу у многим државама, али и на Космету и у Украјини.

Уместо да светске силе остану уједињене у борби против регенерисања нацизма, САД с ЕУ и НАТО-ом већ 24 године воде две потпуно недоследне политике. Са једне стране зверски бомбардују Србију 1999, отимају нам Космет, настављају агресију на северу Африке и Блиском истоку без међународне осуде и стварају први неред светских размера после Другог светског рата, уз огромне рушевине, оштећења цивилизацијских тековина, милионе људских жртава, избеглица, бескућника и унесрећених инвалида. Све то раде на територијама суверених држава, без осећања кривице, стида, покајања и трунке емпатије. С друге стране уводе Украјину у рат с Русијом, као „заштитници” украјинског суверенитета, уз максималну финансијску, материјалну, логистичку и сваку другу подршку трагичарима који не знају шта раде. Гурнути су у рат ради етничког, верског и културолошког чишћења Украјине од Руса и свих руских трагова с целе њене територије, иако су до јуче живели у заједничкој држави и одбранили је од Хитлерове најезде, уз 26 милиона заједничких људских жртава. Поновљен сценарио из Хрватске, БиХ, са Космета, севера Африке и Блиског истока. Каква се то „хуманост” крије иза овакве двојности? Чини се да Хитлер још није изгубио рат.

У наметнутом престројавању ка глобализацији света дошло је до добровољне, мирне лоботомије – испирања мозгова европских политичара од зверстава из Првог и Другог светског рата. Уследио је успешан мамац бившим чланицама Варшавског уговора и другим одабраним државама за учлањење у ЕУ, ради приступа њеним фондовима за развој, по њеним правилима и учлањење у НАТО, као гаранције безбедности, под његовим условима. Иако су мотиви за стицање финансијских средстава из фондова ЕУ и илузије сигурности у крилу НАТО-а још јаки, у пракси је другачије. Брисањем историјске емпирије као извора зла у претходна два светска рата, наступило је наметање опште либерализације друштвених односа као њена замена, али само како и где Запад налаже – наводна демократизација друштва која у стварности дише насиљем. Нарушене су или изврнуте већ прихваћене историјске, правне и друге људске вредности. Све то води ка угрожавању стечених међународних права и правни систем губи трајну улогу и смисао, функционише према потребама од данас до сутра. Све што се опире милитаризацији и глобализацији света у интересу великих сила излаже се притисцима, санкцијама, ратном нереду до исцрпљења.

Све чланице НАТО-а сада морају да изручују своје постојеће наоружање Украјини и да допуне своје арсенале куповином новог (савременијег) управо од САД и водећих држава НАТО-а. Добитник је познат. Наоружање се концентрише у базама по источној Европи, првенствено смештеним на територијама држава у блиском или пограничном подручју с Русијом, што значи да су прве на удару ако дође до непосредног сукоба. Свака чланица НАТО-а мора да шаље и своју војску где год то затражи НАТО команда, потписан је приступ чланству и мора се поштовати, у супротном следе пословичне санкције. Снабдевање енергентима и сировинама одвија се под строгом контролом Америке, па се велики део профита сели у касе САД. Свако алтернативно снабдевање, ван контроле и дозвола САД, подлеже одређеним санкцијама, па и минирању постројења, што се десило „Северном току 1 и 2”. Таква нам је стварност са силом.

Посреди је искључивост: или си пешак на њиховој шаховској табли или си на танком леду. Граница Европе није на Уралу, него на неодређеном простору Украјине, као што НАТО границу Србије не види на Проклетијама, него на Копаонику. Дави Србију с Косметом бесмисленим разговорима о „хармонизацији” односа с Приштином, а признао је „државу Косово”, као што дави и гњави Украјину обећаним чланством у НАТО-у и ЕУ, али тек кад одбрани своје границе с Русијом. Западу нису битни милиони жртава и избеглог становништва с порушеним и презадуженим државама. Он води бесмислен, исцрпљујући тактички рат са Србијом и живи рат против Русије туђим животима, на туђој територији, искључиво у свом интересу. САД 28. маја обележавају Дан сећања на све своје изгинуле војнике. Зна ли амерички народ да су, изузев Грађанског рата у САД, сви изгинули ратујући у страним државама за интересе финансијске олигархије? Хумано сећање, зар не?

Бранити се морамо, а ако је Западу потребан (трећи светски) рат, он ће га, недоследном политиком и силом, наметнути. Но, лоботомија нешто не може да поништи: Хитлер је уништио десетине милиона људи, бројне државе, градове и насеља, али није прошао. Свака окупација има свој крај.

Миодраг Србљак,
Краљево