Моје срце је у позоришту

Већ од првих кадрова филма гледаоцу потекне вода на уста од силине укуса и миомириса хране и разноразних ђаконија који настају као мала гастрономска ремек-дела из руку Додена Буфана и Еужени – неодољивих ликова из филма „Страст Додена Буфана” француског аутора вијетнамског порекла, на 76. Канском фестивалу награђеног „Палмом” за најбољу режију.

Изврстан филм који гледаоцу приређује многе естетске радости, необична љубавна прича и гастрономски празник, радње смештене негде на крају деветнаестог века и инспирисан романом „Живот и страст Додена Буфана, Гурман” швајцарског писца Марсела Руфа. У главним улогама су глумачки виртуози Беноа Мажимел и Жилијет Бинош (филм је „MegaCom Films” обезбедио за приказивање у Србији), која у интервјуу за „Политику”, у канским одајама чувене француске продуцентске куће „Гомон”, говори о овој својој захтевној али бравурозно одиграној улози, глумачким тајнама и новом филму који ускоро почиње да снима...

Да ли кувате у стварном животу?

Да, имам децу, али срећом и родитеље који воле да кувају. Углавном једем оно што они скувају, али ме то понекад натера да и ја будем за шпоретом. Умем да кувам, али искрено, кад год могу избегавам.

Кување у филму делује као ваша велика страст.

Да, јесте моја страст, јер се ради и о стварању. Када се ради о стварању, то је као да кувате за пријатеље или породицу. То је нешто што само повећава жељу за кувањем. Када је сваки дан то је нешто друго, јер онда то радите изнова и изнова, три пута дневно.

Фасцинантне су сцене припреме хране и самог кувања у филму. Како сте Беноа Мажимел и ви успели све ово, јер чини се да је реч о кореографији?

И јесте све кореографисано, другачије не би могло, јер је толико сцена кретњи кроз кухињу, додавања прибора и хране и слично. Нисмо имали пуно времена за увежбавање, углавном смо то чинили дан раније пред снимање, али као глумци морате се тако брзо прилагодити. То је као плес. Као плес сећања. Не само у складу са покретом камере већ и између нас глумаца. Морали смо заиста да се уверимо да сви знамо шта радимо и у ком ритму то радимо.

Имали сте за саветнике и праве куваре.

Да, имали смо са њима састанке, заправо праве брзе школе кувања. Много сам тога научила. Рецимо, да је тајна у коришћењу пуно путера свуда, на који ја нисам навикла, јер обично спремам на уљу. Свашта се згодно научило због овог филма.

Толико је сунца и страсти у лику Еужени који тумачите.

Да, Еужени и Доден Буфан се такмиче међусобно, они сијају, из њих избија то унутрашње сунце, а то је оно потребно да се трансформишемо као људска бића. Верујем да знате да пролазимо кроз успоне и падове. Као људско биће морате да прођете кроз мрачне стране различитих годишњих доба да бисте били истинити, да бисте знали шта значи бити понизан, да бисте осећали, али морате то да трансформишете у сјајан процес. И то је оно за шта је потребна храброст, да се напусте одређене вредности које трансформишу потребу за побољшањем. Дакле, да, мислим да можемо да имамо и залазак сунца, али морате пустити многе ствари.

Шта сунце осветљава у вама?

Веру. Потребу за стварањем, за љубављу, рекла бих уопштено и потребу за лепотом за коју не можете објаснити зашто вам је потребна. Само вам треба, јер не желите да живите у тешким стварима. Једноставно, желите да одете на место где се ваше срце осећа ослобођено и мирно.

У овом филму епохе има и феминистичких и филозофских ставова.

Да, изгледа као да познајете ову даму која је у кухињи и човека који једе без свести. Али, мислим да је то заиста њен избор. Оно што Еужени објашњава као појава и лик јесте да је њен задатак да служи и ствара, јер је она креатор у кухињи. Она креира храну коју не само да служи већ је претвара у нешто што ће се подићи на место које се зове гастрономија. Знаш када сечеш, када куваш, када мешаш уље и постоји намера да дух улази у храну и мислим да је аналогија да морамо да подигнемо материју на друго место, да дух мора да се спусти у материју и да је то тако својствено људском бићу. Мислим да морамо стварно да повежемо и дух и материју. Обично су симбол концепта или идеје са креатором – редитељ и глумац, глумац се заиста спаја са телом, а тело са духом онога што пише на страници сценарија.

У овој филмској причи постоји и тамна енергија.

Да, зато што долази смрт, па је то појачало врсту хитности и бол од раздвајања. Еужени то скрива. Лично, увек сам имала јак осећај у вези са смрћу, кладим се да је то део живота. Потреба да будем жива, то је зато што знам да је то пролаз у који одлазим као што су и остали отишли, али најбољи начин је да будете искрени према ономе што осећате.

Да ли сада другачије бирате улоге него када сте почињали?

Мислим да је тако. Као млада понекад нисам знала јасно зашто сам за неку улогу рекла да. Међутим, одувек сам имала жељу за стварањем и важно ми је било и остало поверење у редитеља. У Тран Анх Хунга сам имала бескрајно поверење и у саму причу овог филма о зависности између мушкарца и жене, о префињености не само хране већ и те посебне љубави која је приказана у овом филму. То није уобичајена врста љубавне приче.

Приликом многих сусрета са вама приметила сам да сте одличан посматрач.

Веома сте добро приметили. Волим да посматрам, јер желим да знам шта је унутра, желим да знам тајну особе, шта се кува унутра и то је увек занимљиво. Мислим да је за глумце само посматрање најбољи начин да осете и разумеју људе. Да открију иза чега се људи крију и где су та унутрашња скривена места о којима желите да знате.

Рано сте препознали да је глума ваш животни пут.

Јесам, видела сам представу Питера Брука када сам имала 14 година и била сам толико опчињена тиме. Било ми је фасцинантно и причинило ми је велику радост коју сам поново желела да осетим. И помислила сам, ако бих могла да пружим ту радост људима када бих била ја на сцени, онда је то оно што желим да радим. Рекла сам мајци да желим да будем у позоришту. Само сам желела да будем у свету позоришта, то је све. Ту моје срце припада. И тако ми је мајка била ментор на неки начин, зато што ме је натерала да гледам представе, да читам комаде наглас за време Божића, распуста, заједно са мојом сестром, а и мој отац је био у позоришту. Али, ипак сам се осећала као да сам прилично независна у свом избору.

Колико редитељи разумеју глумце и глумачко стваралаштво?

Занимљиво, али многи редитељи не знају како ми правимо то што правимо. Како оживимо нешто што је до пре минут било само на папиру. То је за њих мистерија. Зато што је то алхемија у унутрашњој алхемији, низ написаних речи учинити живим и истинитим. Редитељ мора да верује глумцу, а ако глумац није добар филм је уништен. Вера је то нешто веома невидљиво. То је нешто што се дешава унутра. Била сам фасцинирана сазнањем да је Михаел Ханеке узео часове глуме како би разумео како се глума дешава и шта је то што се роди негде дубоко изнутра и изађе на површину. Али, он је један од ретких редитеља који је то учинио и којем је посве јасан глумачки процес.

Да ли је тачно да ускоро почињете снимање новог филма, негде у Грчкој?

Да, почињем да снимам отприлике за недељу и по дана. Реч је о филму „Повратак” Уберта Пазолинија, о повратку Одисеја. Играћу лик Пенелопе, Одисејеве жене. Она није нимало наивна жена, она је јака. Била сам недавно на Крфу на пробама са редитељем и колегама и да осетим острво. Тек је почетак и веома је тешко сада причати о улози. Кува се полако у мени...