„Машина времени” допловила у Београд

Београд је спреман да 5. јуна угости још једну истинску рок атракцију. Али не пристиглу са западне стране континента, као што смо навикли. Овај пут публика ће моћи да ужива у – руском року! И то оном врхунском. У оквиру турнеје назване „Близу смо”, долази нам група „Машина времени” („Времеплов”), један од најстаријих и најугледнијих представника музике младих из земље на истоку Европе.

Спадају у зачетнике совјетског рока и међу ретке извођаче који су активни и данас. Како сами казују, њихова музика садржи елементе класичног рока, блуза и неизбежне традиције бардова по којој је руски музички израз обезбедио себи специфично место у комплетном светском поетском изразу.

Почели су 1969, у временима када је рок музика већ била на врхунцу широм планете, када су ствар у своје руке преузели врхунски музичари и ствараоци. Публика је тада била опчињена хитовима „Ролингстоунса”, „Лед цепелин”, „Ху”, Дејвида Бовија, Боба Дилана. Те године одржан је и величанствени концерт у Вудстоку (САД) и многи слични. Југославијом су прашили „Индекси”, „Група 220”, „Корни група”, „Динамити” са Дадом Топићем, браћа Јелић…

Тих давних година појавити се на великој совјетској музичкој сцени није било нимало једноставно. Концерти су били ретки, најчешће у релативно затвореном кругу посвећених, по локалним клубовима, приватним становима, на седељкама... О снимању плоча мало ко је и могао да размишља. Све се одвијало на нивоу андерграунд сцене. Сем тога, бити званично музичар захтевало је одређене школе, дипломе, чланство у цеховском удружењу… А рокерима такво устројство никада, и нигде, није било „домаћи терен”. Сналазили су се како је ко могао…

Ипак, песме су ишле од уха до уха, постајале слушане а њихови аутори и извођачи стицали су статус правих звезда. У таквом времену и окружењу изникли су: Борис Грбеншчиков и група „Аквариум”, „Алиса”, „Кино”, ДДТ, „Агата Кристи”, „Крематориј”, „Грађанска одбрана”… Тада је настала и „Машина времени” која је током првих година деловања често мењала име, прилагођавајући се трендовима и захтевима публике, постајући зрелија, и предвођена главним композитором и гитаристом Андрејем Макаревичем врло брзо постала један од кључних заштитних знакова руског рока.

Музика никада није подлегала ограничењима. А настојања да се усмери у одређеном правцу, веже за специфичну друштвену класу, историјски каналише… увек су је пратила. Од симбола заједништва, протеста, забаве, па до покушаја да искаже сву ширину људског размишљања, музика је била уз човека. Како се мењао начин живота мењала се и музика, пратећи у стопу сваки друштвени и технолошки помак.

Рокенрол је био део свега тога. Настао је онога тренутка када је развој технологије омогућио да музика, без обзира чија је, или ко је изводи, уђе у сваку кућу, привуче најразличитије слојеве друштва и пређе све државне границе. Успео је у нечему што није пошло за руком ниједној музици до тада: везао је генерације младих широм планете. Из задимљених америчких клубова ширио се кроз свет, доспевао до свих тачака на планети, па и до Далеког истока, одакле се кроз процес „синификације” вратио назад, у исте оне клубове из којих је кренуо. На том путу срушио је све идеолошке препреке, па чак и чувену „гвоздену завесу” која је раздвајала капитализам и социјализам.

Опште је мишљење да су у Совјетском савезу све друштвене активности биле под строгом контролом власти. Па тако и музика. Посебно она коју су слушали млади. Плоче са рок музиком биле су реткост и у продавницама и у кућним колекцијама. Ипак, све то није могло да одвоји публику од звука електричних гитара који је неумољиво стизао са запада. Уосталом, развој технологије већ је достигао такав ниво универзалности да је и оно што је постало уобичајена потрошна роба у развијеним земљама, то почињало да бива и на совјетским просторима. А то значи и тзв. електрични (озвучени) инструменти који су извођачима нове музике омогућавали да се чују гласније, и изван станова у којима су се обично окупљали.

„Машина времени” су у музичко освајање СССР-а кренули на челу са Андрејем Макаревичем, Јуријем Борозовим, Игором Мазаевим, Павелом Рубином, Александром Ивановим и Сергејем Кавгом. Први концерт извели су на инструментима позајмљених од колега из других бендова. Уследиле су године усавршавања, промене у чланству... али упорност је награђена. Током година стилски су се кретали од рока, блуза, ауторских песама до прогресивног рока, наметнувши се као специфичан заштитни знак музике руске младежи. Били су и учесници великог концерта под називом „Рок на барикадама” августа 1991, који је обележио силазак са власти последњег совјетског председника Михаила Горбачова и настанак нове Русије.

Данас окосницу групе чине Макаревич, бас-гитариста Александар Кутиков и бубњар Валериј Јефремов, а у Београду ће уз њих наступити гитариста Игор Хомич, клавијатуриста Александар Левочкин, трубач Александар Дитковскиј и перкусиониста Кирил Ипатов.