Нада и безнађе

Било би лепо да је Србија земља у којој се људи не деле на наше и њихове, подобне и неподобне. У којој институције врше улогу која им по Уставу припада, а власт се повинује Уставу и закону. У којој премијерка не таргетира универзитетског професора, а председавајући скупштине не користи место првог човека законодавне власти као страначку говорницу. Било би заиста дивно да је Србија земља у којој се поштује суверенитет грађана а њихове паре не троше на промовисање интереса владајуће странке. У којој председник државе не укида ријалити програме већ то чини регулаторно тело за електронске медије а власт не чека да је грађани на протестима позову на одговорност већ сама покреће иницијативу за одузимање државне фреквенције телевизији која контаминира друштво штетним садржајима.

Нажалост, Србија је земља у којој председник државе после пуних шест година поручује како ће постати председник свих њених грађана, земља у којој се власт поноси страним инвестицијама које су ипак стране а не наше и које не доприносе бољитку грађана већ колонизацији друштва и богаћењу владајућег слоја. Србија је земља у којој су плате просветних радника испод републичког просека док су примања страначких кадрова натпросечна, у којој не постоји нада да власт жели добро свим њеним грађанима пошто једне држи у ропском односу потчињености и зависности док друге линчује, лишава, оцрњује и блати.

Ову прилично арогантну власт у квазидемократском руху одликују следеће врсте односа – непотистички према симпатизерима, репресивни према неистомишљеницима, сервилни према глобалним силама, паразитски према друштвеној имовини, насилнички према правном поретку државе. У питању је власт која дели народ, а затим друге оптужује да то чине, која политичке противнике криви за злоупотребу трагичних догађаја а онда сама то чини. У питању је власт која се бори против насиља тако што превиђа његове узроке, која непотизам и корупцију у сопственим редовима прикрива напредним статистикама које се распадају у додиру са високим ценама животних намирница. Реч је о власти која мантра о образовању, култури и здрављу док просветне, културне и здравствене установе снабдева кадровима који партијску лојалност постављају изнад стручности. Која срачунатом и погрешном политиком према јужној покрајини омогућава да прилике на том простору вазда буду напете и нестабилне. Представници овакве власти приказују себе као изданке врхунског патриотизма, иако редовно одлазе у Давос одакле се враћају са нарамцима глобалистичких директива које затим ревносно спроводе у дело марљиво радећи на колонизацији земље за чији се просперитет декларативно залажу. Раст, стране инвестиције, безбедност, дигитализација, мир, ефикасност, европеизација, стабилност…, глобалистичке су пароле које власт годинама пласира путем страначких саопштења, конференција и пропагандних плаката...

„Чим једна власт осети потребу да својим грађанима обећава путем плаката мир и благостање”, писао је Андрић, „треба бити на опрезу и очекивати обрнуто од тога”. Управо је плакат са паролом „Србија наде” монтиран на позорници испред Народне скупштине у којој владајућа већина годинама обесмишљава културу дијалога и на тај начин урушава достојанство законодавне власти. Председник је затим с просценијума поручио окупљеној маси да јој се обраћа као председник државе, а не као председник странке, да би мало после тога најавио како ће тек од наредног дана постати председник свих грађана Србије, јер ће се тада повући са чела владајуће странке. Проблем са оваквом врстом поруке је у томе што она никако не може представљати поруку наде већ поруку безнадежног правдања пропасти достојанства кључних институција система. Наиме, Устав Републике Србије не дозвољава носиоцу председничке функције да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност што значи да актуелни председник државе пуних шест година крши врховни закон обављајући паралелно и функцију председника политичке странке. Како ли се тек понаша армија страначких функционера на средњим и нижим нивоима власти? Уставни суд није покренуо поступак за оцену уставности чиме је у великој мери допринео урушавању достојанства судске власти. Без независног судства и парламента који негује културу дијалога, односно без повиновања власти Уставу и закону не може бити ни владавине права која почива на неотуђивим људским правима. Другим речима, урушени су темељни стубови система на којима почива држава Србија (обратите пажњу на први и трећи члан Устава), што значи да се државна кућа опасно накривила на једну страну. Власт међутим не исказује потребу да санира носеће стубове државе која припада свим њеним грађанима па ватру покушава да угаси тако што је полива бензином, беспоштедно бранећи сопствене медијске подупираче који годинама запрашују друштво примитивизмом и агресијом. Да ли је сада јасније због чега грађани масовно и у великој мери својевољно излазе на улице.

Уместо да стави прст на чело, власт гура прст у око грађанима тако што с висине властите бахатости, преко инструментализованог РЕМ-а, одобрава емитовање још једном режимском гласилу. На тај начин, дрско провоцирајући грађане, власт свом силином репресивног ђона сабија фиктивну Србију наде у реалну каљугу безнађа. За то време самосвесни грађани, власници суверенитета, корачају улицама градова у нади да чине нешто добро за своју земљу коју ће на концу, буду ли довољно истрајни у томе, заиста извући из безнађа. Разуме се, под условом да не запоставе борбу за деколонизацију Србије што подразумева отпор глобалним антихуманистичким силама које су непријатељски настројене према добробити мислећег човека, генерално.

Социолог