Никада не треба одустати од себе

Нисам имала симптоме који подсећају на тешку болест. Ипак, пре шест година отишла сам код лекара опште праксе због лаког замарања мислећи да је у питању неки мање значајан здравствени проблем. Након разних претрага, шаљу ме на снимање грудног коша скенером. Срушио ми се свет када сам у рукама држала извештај скенера. Моја дијагноза је гласила – Ц. 34. 9. Дијагноза најсмртоноснијег карцинома у одмаклом четвртом стадијуму изгледала ми је као смртна пресуда. Мислила сам да је глагол умирати за мене још далеко. Али није било тако... Он је био ту... Уселио се у моју главу, тело и у моју душу.

Ђурђина Јовановић, Удружење за борбу против рака плућа „Пуним плућима” (Фото: лична архива)

Живот ми се одједном успорио, свео на то да преживим тренутак по тренутак, бескрајне прегледе, џиновске игле, ужасно бројне биопсије, и на наду да ће то једнога дана проћи. Болови су били језиви, дисање отежано, килограми су се брзо топили. Плашила сам се свог изгледа када год бих се погледала у огледало. Као да то нисам била ја, него лик неке друге, мени непознате жене. Морфијумом сам ублажавала несносне болове које сам морала да трпим. Понекад ми се чинило да још чујем сопствени јаук, који се јављао због јачине тих болова. И тако изгубљена у простору и времену чекала сам позив за одлазак на прве терапије. Баш у то време РФЗО је донео одлуку да прошири листу лекова, на којој се нашла и моја имунотерапија. Примајући те терапије моје здравствено стање је бивало све боље и боље, па су и извештаји скенера били све краћи. Временом се стање свело на стабилну болест, тако да је конзилијум донео одлуку да одем на третирање икс ножем. После неког времена одлазим на контролни преглед на неурохирургији, на Одељење за икс нож, где у разговору са докторком сазнајем да је зрачење било успешно и да промена више нема. У почетку нисам схватила шта ми говори, јер сам ту могућност у самом старту лечења отписала. Али када је почела да ми понавља о чему се ради, да немам више малигних промена, од толике количине среће коју сам осетила истрчала сам са извештајем из ординације и од стања позитивног шока истовремено сам плакала и смејала се ходајући улицама Београда. То значи да је сада један према нула за мене... Не за Ђурђину, него за мене.

Од када сам се разболела од карцинома, нисам више иста. Пробудио ми се нагон за животом, као да до тада нисам живела. Ништа више није исто... Ни дужина дана, ни цвркут птица, ни дечји осмех, ни сунчев сјај... Све добија неку другу димензију и вредност. Не морам ништа, не журим нигде, радим оно што ми прија и што ја хоћу. Волим јутра, безбрижна, мирна, само моја... Без питања како, зашто?

Никада не одустајте од себе. Борите се за нова јутра која су само ваша, за наредну нову годину, за мирис руже у парку, за топлину сунчевог зрака и његов сјај... Борите се за живот и свако ново сутра које ће имати срећан крај!

Већ скоро четири године сам активни члан Удружења за борбу против рака плућа „Пуним плућима”. Као удружење, организовали смо бројне едукације, конференције, помагали многобројним пацијентима, пружали подршку, иступали у јавности, давали подстрек свима који су оболели од рака плућа. А њих је заиста много. Јер, карцином плућа је најчешћи и најсмртоноснији карцином на свету и код нас. Од тог карцинома у Србији 7.000 људи се разболи на годишњем нивоу, а 5.000 премине. Да би статистика постала боља, потребно је увести три ствари. Прва је да се уведе скрининг програм на рано откривање рака плућа за све ризичне категорије (пушачи, старији од 50 година…). Друга је да се коначно уведе закон о укидању пушења у затвореним просторијама. Цела Европа га је увела, као и све земље региона, једино Србија и даље дозвољава пушење свуда и на сваком кораку. Тиме дајемо лош пример младима који још не пуше да је пушење друштвено прихватљиво и пожељно, а сви знамо да је то једна штетна навика. И на крају, али не и најмање важно, ја сам имала среће да „упаднем” у врло рестриктивну индикацију коју одобрава РФЗО за добијање имунотерапије. Међутим, многи моји, па могу рећи пријатељи, који се лече на клиници, нису били те среће. Не одобравају им се нови лекови. Пре месец дана замолила сам и директорку РФЗО-а да прошири број пацијената о трошку РФЗО-а, који се лече савременим терапијама. Верујем и надам се да ће нам у томе помоћи и да ће и други пацијенти бити у могућности да се као и ја лече и излече од рака плућа. Јер, рак плућа више не мора бити смртоносна болест. Ја сам један од примера, али не и једини. И зато искрено верујем да ће нас у скоријој будућности бити све више.