Nikada ne treba odustati od sebe

Nisam imala simptome koji podsećaju na tešku bolest. Ipak, pre šest godina otišla sam kod lekara opšte prakse zbog lakog zamaranja misleći da je u pitanju neki manje značajan zdravstveni problem. Nakon raznih pretraga, šalju me na snimanje grudnog koša skenerom. Srušio mi se svet kada sam u rukama držala izveštaj skenera. Moja dijagnoza je glasila – C. 34. 9. Dijagnoza najsmrtonosnijeg karcinoma u odmaklom četvrtom stadijumu izgledala mi je kao smrtna presuda. Mislila sam da je glagol umirati za mene još daleko. Ali nije bilo tako... On je bio tu... Uselio se u moju glavu, telo i u moju dušu.

Đurđina Jovanović, Udruženje za borbu protiv raka pluća „Punim plućima” (Foto: lična arhiva)

Život mi se odjednom usporio, sveo na to da preživim trenutak po trenutak, beskrajne preglede, džinovske igle, užasno brojne biopsije, i na nadu da će to jednoga dana proći. Bolovi su bili jezivi, disanje otežano, kilogrami su se brzo topili. Plašila sam se svog izgleda kada god bih se pogledala u ogledalo. Kao da to nisam bila ja, nego lik neke druge, meni nepoznate žene. Morfijumom sam ublažavala nesnosne bolove koje sam morala da trpim. Ponekad mi se činilo da još čujem sopstveni jauk, koji se javljao zbog jačine tih bolova. I tako izgubljena u prostoru i vremenu čekala sam poziv za odlazak na prve terapije. Baš u to vreme RFZO je doneo odluku da proširi listu lekova, na kojoj se našla i moja imunoterapija. Primajući te terapije moje zdravstveno stanje je bivalo sve bolje i bolje, pa su i izveštaji skenera bili sve kraći. Vremenom se stanje svelo na stabilnu bolest, tako da je konzilijum doneo odluku da odem na tretiranje iks nožem. Posle nekog vremena odlazim na kontrolni pregled na neurohirurgiji, na Odeljenje za iks nož, gde u razgovoru sa doktorkom saznajem da je zračenje bilo uspešno i da promena više nema. U početku nisam shvatila šta mi govori, jer sam tu mogućnost u samom startu lečenja otpisala. Ali kada je počela da mi ponavlja o čemu se radi, da nemam više malignih promena, od tolike količine sreće koju sam osetila istrčala sam sa izveštajem iz ordinacije i od stanja pozitivnog šoka istovremeno sam plakala i smejala se hodajući ulicama Beograda. To znači da je sada jedan prema nula za mene... Ne za Đurđinu, nego za mene.

Od kada sam se razbolela od karcinoma, nisam više ista. Probudio mi se nagon za životom, kao da do tada nisam živela. Ništa više nije isto... Ni dužina dana, ni cvrkut ptica, ni dečji osmeh, ni sunčev sjaj... Sve dobija neku drugu dimenziju i vrednost. Ne moram ništa, ne žurim nigde, radim ono što mi prija i što ja hoću. Volim jutra, bezbrižna, mirna, samo moja... Bez pitanja kako, zašto?

Nikada ne odustajte od sebe. Borite se za nova jutra koja su samo vaša, za narednu novu godinu, za miris ruže u parku, za toplinu sunčevog zraka i njegov sjaj... Borite se za život i svako novo sutra koje će imati srećan kraj!

Već skoro četiri godine sam aktivni član Udruženja za borbu protiv raka pluća „Punim plućima”. Kao udruženje, organizovali smo brojne edukacije, konferencije, pomagali mnogobrojnim pacijentima, pružali podršku, istupali u javnosti, davali podstrek svima koji su oboleli od raka pluća. A njih je zaista mnogo. Jer, karcinom pluća je najčešći i najsmrtonosniji karcinom na svetu i kod nas. Od tog karcinoma u Srbiji 7.000 ljudi se razboli na godišnjem nivou, a 5.000 premine. Da bi statistika postala bolja, potrebno je uvesti tri stvari. Prva je da se uvede skrining program na rano otkrivanje raka pluća za sve rizične kategorije (pušači, stariji od 50 godina…). Druga je da se konačno uvede zakon o ukidanju pušenja u zatvorenim prostorijama. Cela Evropa ga je uvela, kao i sve zemlje regiona, jedino Srbija i dalje dozvoljava pušenje svuda i na svakom koraku. Time dajemo loš primer mladima koji još ne puše da je pušenje društveno prihvatljivo i poželjno, a svi znamo da je to jedna štetna navika. I na kraju, ali ne i najmanje važno, ja sam imala sreće da „upadnem” u vrlo restriktivnu indikaciju koju odobrava RFZO za dobijanje imunoterapije. Međutim, mnogi moji, pa mogu reći prijatelji, koji se leče na klinici, nisu bili te sreće. Ne odobravaju im se novi lekovi. Pre mesec dana zamolila sam i direktorku RFZO-a da proširi broj pacijenata o trošku RFZO-a, koji se leče savremenim terapijama. Verujem i nadam se da će nam u tome pomoći i da će i drugi pacijenti biti u mogućnosti da se kao i ja leče i izleče od raka pluća. Jer, rak pluća više ne mora biti smrtonosna bolest. Ja sam jedan od primera, ali ne i jedini. I zato iskreno verujem da će nas u skorijoj budućnosti biti sve više.