Берићет у нашим селима

Љуљаци, једно од села Горње Груже, налази се на јужним падинама планине Рудник. Од Београда пут до њега води кроз питоме пределе Шумадије, кроз бескрајни пачворк обрађених њива и мирис пробехаралих воћњака. Панорама као са разгледнице, прелепа за око, а још лепше мирише.

Село је познато по археолошким налазиштима која је својевремено истраживао познати српски археолог, академик Драгослав Срејовић, пореклом из Љуљака, као и по кућама старим и до 150 година, карактеристичним по стилу модерне градње за време у којем су настале. На улазу у село налазе се некадашње занатске радње, а зубу времена одолевају оне у којима су живели трговци, кафеџије и имућнији људи.

Када сам сазнала да се у селу Љуљаци догодило чудо, одмах сам похитала да се и сама уверим у репродуктивни феномен какав ни најстарији мештани гружанских села не памте.

Наиме, пажњу јавности, медија и мештана, привукла је вест да је у домаћинству сточара Милисава Марковића Миде, из Љуљака, овца Белка ојагњила петоро здравих јагњића. У наредним данима овца Милка ојагњила је четворо, Праменка, Руменка и остале по троје, од којих једно није преживело, док је само једна ојагњила једно јагње. Тако је за неколико дана Мидово стадо три пута увећало свој број. Поносни власник седам оваца и 21 јагњета, каже да су он и супруга Данка били „бабице” и да су помно пратили ток Белкиног јагњења, у случају да јој затреба помоћ. Док су јагањци испадали једно за другим, супружници су их брзо сушили сувом сламом и ослобађали од слузи с ноздрва како не би дошло до гушења. Сви јагањци су добро и здраво, Мидо и супруга брину даноноћно о њима и овцама, мазе их и пазе, а за труд и љубав коју им пружају вишеструко су награђени. За многе потомке које је оставио Мидовом стаду заслужан је један сјенички ован. Мидо нам је рекао да тајна за оволики берићет вероватно лежи у чињеници да су све његове овце близнакиње, а ован близнак. Како год, свака част овну.

Неколико дана касније, сазнала сам за још једно репродуктивно чудо. Кренула сам зато ка обронцима Повлена, где се на само 17 километара од Ваљева налази село Доње Лесковице, у којем је крмача назимица оборила рекорд, доневши на свет 21 живо и здраво прасенце. Првом прашењу своје љубимице, присуствовали су њен власник Милинко Јаковљевић и ветеринар који је вештачким осемењавањем допринео да назимица после више од 100 дана гравидитета опраси толики број прасића. Прашење је прошло у најбољем реду, само су прасићи морали брзо да се склањају да их крмача случајно не би згњечила, ако се помери или устане. Каже Милинко да су прасиће једва пребројали и да их за сада наизменично, у две групе, пуштају да сисају. Упозорена сам да приликом уласка у тор морам да будем тиха и опрезна, јер када имају младе, крмаче знају да буду незгодне. Пре него што се пробудила, успела сам да видим ружичасте прасиће док су намирени, као векнице једно уз друго, лежали и дремали на слами. А онда се крмача узнемирила, па громко загроктала, давши ми до знања да треба да напустим тор.

Соња Лапатанов,
балетска уметница