Адио, Силвио

Све што би друге упропастило, њега је уздизало. Све што другима није било дозвољено, њему јесте. И она половина која га није волела, дивила му се, јер је он био ходајући, урнебесни, шармантни, арогантни и детињасти, а истовремено, опаки животопис сваког Италијана. „Погледајте мене и видећете себе”, била је његова заводљива порука бирачима далеко приступачнија, него политички програми који су му били досадни, попут тимова тужилаца који су га прогонили и тимова адвоката који су га бранили. Био је ботоксирана биографија са толико мрља, који је угађао и себи и другима.

Свакоме је испоручивао понуду која се не одбија, али он није био кум, већ кавалијере или витез који је исписао свој, како лични, тако и политички тестамент. Отишао је можда последњи борац против просечне и заморне, једноличне стварности. Схватили смо то пошто је објављена вест да је преминуо Силвио Берлускони.

Грађевински, медијски, фудбалски и политички могул, четири пута премијер Италије, испод чијег капута од кашмира је политички одрастала и актуелна премијерка Ђорђа Мелони, док је из његовог десног џепа испао и моћни Матео Салвини, знао је да у његовим оделима има још кандидата, прошлих и будућих, који ће кројити политику Рима. И поред несугласица са Мелонијевом у последње време, она му је послала срцепарајућу опроштајну поруку. И не само она, јер су и уштогљене технократе које су владале у међувремену знале да обитавају само у сенци оца свих популиста.

Схватајући да је политика само опсена, а да је он огледало у којем ће се огледати Италијани, Берлускони је што из Рима, који га је толико нервирао, што из Милана, где су смештена његова царства, управљао Италијом последње три деценије. И поприлично је утицао на свет, не либећи се да спаја Џорџа Буша Млађег и Владимира Путина, Обаму и Медведева, да јавно кокетира са Ангелом Меркел изигравајући пајаца и пуштајући је да га чека на црвеном тепиху, док мобилним телефоном разговара ко зна с ким, како би показао да је његов пажљиво неговани мачизам, далеко изнад политичке моћи немачке канцеларке.

После анексије Крима од стране Русије, није се либио да са Путином уђе у винарију руске царице Катарине на Криму и цуга боце вина са Владимиром Владимировичем, што је изазвало дипломатски инцидент, јер га је Украјина оптужила да им је попио културно благо.

И Путин и остали светски лидери дирљиво се опраштају од њега, а како је Силвио сигурно преминуо са осмехом, чији су сјај појачавали његови порцелански зуби, сигурно ће из раја, јер где би друго завршио, ако не у врту, окружен лепотицама, поручити да је његово виђење света било потпуно другачије од садашње апокалиптичне визије. Мудри Берлускони је спајао неспојиво у међународним односима, као што је успео код куће, спојивши себе са Италијанима.

Он је био просто „пресиденте”, како и за оне Италијане који нису гласали за њега и који су га презирали, тако и за Адријана Галијанија, његовог директора специјалца за победе фудбалског клуба Милан. Рођен да буде први, Силвио је живео за победу и умирао од пораза.

Милан је био велики зато што му он није дао да буде мањи од првака Европе. Гледао је сваку утакмицу када је могао, знао је сваког играча, његове квалитете и величину. Ван Бастена је, једноставно, обожавао. Кларенса Седорфа је сматрао интелигентним, а Деју Савићевића је волео више од других, јер је Дејо играо као и Силвио. Генијално, непредвидиво, маштовито, дрско. Волео је Деју чак и када је избегавао да игра, глумећи да је повређен, јер је у њему видео себе. Андриј Шефченко је за њега био уметник кога не треба заробљавати правилима тактике.

Волео је много више играче од тренера, вероватно јер је у њима препознавао политичаре, прагматике, саветнике којима је био окружен. Њих је трпео.

„Ако поведемо, онда не смемо изгубити”, био је то један од његових закона које је из бизниса, политике и управљања медијима и женама преселио на фудбалски терен.

Тако је телефоном звао Алесандра Несту и објашњавао му да мора доћи из Лација, да мора да побегне из досадног Рима и дође у Милано. И Неста је дошао. Мешао се у све што се тиче фудбала и не само да није скромно скривао да је он истински бос Милана, већ је са надменим стилом наметао то као правило живота. А живот су за њега били, овим редом: политика, фудбал, жене, богатство и медији.

У његово доба навијачи Милана су на дербијима против Интера носили иритирајућу поруку на стадиону „Ми остварујемо ваше снове”. А били су то, знали су сви, Берлусконијеви снови који су се претварали у живот. Човек који је знао да буде пријатељ и да их ствара тамо где можда најмање очекујете, водио је свој лични рат са левичарским судовима који су једва чекали да му искроје пругасто одело. Стварао је Италију оптимизма и симбола којима је инфантилно величао славну прошлост империјалног Рима.

Од њега је неколико моћних момака са Балкана научило да су најбоље кравате у Италији „Маринела” из Напуља које је поклањао свим својим гостима са осмехом, а затим би им се поверавао да је он један од аутора чувене „Марине” коју је певао још чувенији Роко Граната, певач, текстописац и хармоникаш који је са девет година, са Калабрије, емигрирао у Белгију.

Умео је сатима да испреда како је његова мајка проживела скоро читав век и да Берлусконијеви живе дуго. Али, он је отишао много раније, у 86. години.

Створио је једно време успеха и оптимизма, измешано са оптужбама за корупцију и секс скандале, али то је било Силвијева „долче вита”. Ово данашње време сукоба и ратова, није било његово. У овом времену, он није имао шта да тражи и можда је сам одлучио да оде.

Био је далеко, хиљадама километара далеко од безгрешног човека, али је своју грешност носио као казну коју плаћају они који немају времена да чекају да им други доносе дарове победе. Он их је сам стварао и уручивао сам себи, много брже од времена које је трчало за њим.

Иза њега су остале редом млађе жене и љубавнице, нису га сломили ни скандали са бунга-бунга журкама, односно раскалашним забавама које је организовао, јер све што је било забрањено осталима, њему није. Не зато што је он тако хтео у влади, парламенту и медијима које је контролисао, већ зато што су му скандали, једноставно, стајали као одела специјално шивена за њега.

Зато га пакао неће хтети, јер шта би Силвио Берлускони радио тамо, када је себи пројектовао и изградио рај за живота!