Оживео јужни фронт

У СЕВЕРНОМ ДЕЛУ ЛАТИНСКЕ АМЕРИКЕ БАШ СЕ ЗАКУВАЛО. Боливија и Венецуела покренуле су дипломатски рат против САД који је Вашингтон спремно прихватио.

Први потез повукао је боливијски председник Ево Моралес одлучивши да отера из земље америчког амбасадора. Моралес је одмах добио подршку од првог комшије, старог америчког противника Уга Чавеза. Председник Венецуеле само је чекао прилику да настави свој обрачун с „империјалистима из Вашингтона” па је и он затражио да се највиши амерички дипломата у Каракасу врати кући. Американци су одговорили истом мером.

Да ли се то хладни рат из шездесетих година прошлог века враћа на јужноамеричке просторе? Утисак је да најновија размена дипломатских удараца између САД и двојице левичарских председника Боливије и Венецуеле заиста може да одведе регион у том правцу.

Кратко историјско подсећање недвосмислено упозорава на озбиљност ситуације. Пре нешто мање од пола века, 1962. године, кубанска криза гурнула је планету на саму ивицу трећег светског рата. Уследиле су године бруталних обрачуна левичарских герилаца и десничарских диктатора у Средњој Америци а оружје је утихнуло тек после пада берлинског зида и рушења до тада монолитног источног блока.

Најновије распламсавање овог старог жаришта кризе није нимало случајно. Драстично поскупљење енергената на светској пијаци вратило је Латинску Америку с њеним огромним резервама нафте, гаса, бакра, злата и никла у центар светског интересовања. Ова промена поклопила се са „сударима” Запада и Москве на руским границама што је, сасвим очекивано, натерало лидере у Кремљу да се присете старих савезника у најближем суседству САД.

Такво руско опредељење, у овом тренутку, има више психолошко него реално значење. У европском надметању са САД – око проширења НАТО и формирања америчког антиракетног штита – Русија има ограничени маневарски простор због чега је за Москву било најбоље решење да, фудбалски речено, лопту пребаци у противнички шеснаестерац. А идеалан простор су Средња и Јужна Америка које, стратешки гледано, имају за САД ипак већи значај од тамо неке Грузије.

На латиноамеричком терену се у међувремену појавио и нови „играч” – Кина. Најмногољуднија држава на свету хронично жедна енергије неопходне за одржавање њеног џиновског економског раста ужурбано тражи поуздане партнере на латиноамеричким просторима. А та потрага сигурно изазива сумњичавост и нервозу у Вашингтону.

Последице ових „судара” су већ више него очигледне. Венецуела ужурбано купује руско оружје – Чавез је, кажу, за ове набавке већ потрошио четири милијарде долара – у Боливији је плануло насиље између десничарских гувернера и централне левичарске власти које прети да земљу гурне у грађански рат, САД су „оживеле” Четврту флоту да би заштитиле интерес у региону.

Утисак је, међутим, да Американцима неће бити лако јер се број њихових противника повећава. Вишедеценијски кубански лидер Фидел Кастро је због болести препустио власт брату, али се на острву, у најближем америчком комшилуку, примећују тек козметичке политичке промене. Левичар Данијел Ортега вратио се на власт у Никарагви а овом антиамеричком фронту одмах се прикључио и председник Хондураса Мануел Залаја.

Нетрпељивост и неповерење између ова два табора на јужноамеричком фронту толико су дубоки да се тешко може замислити неко скорије помирење. Латиноамерички левичари никада неће опростити Американцима ликвидацију Салвадора Аљендеа у Чилеу 1973. године, као што на другој страни, САД не могу да мирно гледају на бујање комунистичких идеја у свом предсобљу.

У ЗИМБАБВЕУ ПОСТИГНУТ ДОГОВОР О ПОДЕЛИ ВЛАСТИ. Вишемесечни сукоб председника Роберта Мугабеа и опозиције коју предводи Морган Цвангираи окончан је, уз посредовање јужноафричког лидера Табо Мбекија, споразумом који би требало да коначно заустави пропадање ове афричке државе.

Договор Мугабеа и Цвангираија детаљно прецизира поделу власти. Цвангираи би дошао на чело владе и имао би контролу над полицијом, председник Мугабе задржава командовање војском. Предвиђено је формирање државног савета који би контролисао рад извршне власти.

Роберт Мугабе је на челу Зимбабвеа од 1980. године када је земља изборила независност од Велике Британије. Под његовим вођством Зимбабвеу, међутим, нису цветале руже – од просперитетне државе постао је економска руина. Званична статистика каже да је инфлација нешто већа од два милиона процената, незваничне процене говоре да она износи скоро незамисливих 15 милиона процената. У продавницама има само паучине, стопа незапослености је око 80 одсто.

Економско пропадање изазвало је политичке потресе који су кулминирали на овогодишњим председничким изборима. Мугабе није показивао спремност да одступи с власти па је, разним махинација, добио још један председнички мандат што је опозиција дочекала на нож. Избијање грађанског рата спречено је у последњем тренутку а кључну улогу помиритеља успешно је одиграо јужноафрички председник Табо Мбеки.

Цео договор, међутим, може да остане мртво слово на папиру уколико Роберт Мугабе процени да је још јачи од опозиције и одустане од поделе власти. Такав сценарио сасвим је могућ јер је овај афрички лидер одавно прерастао из демократе у диктатора.