Већ 24 године с Призреном у срцу

Данас се навршавају тачно 24 године од прогона српског живља с подручја призренске општине. Понедељак, 14. јун 1999. године, био је леп и сунчан, али тужан за Србе из древног царског града Призрена. Улице су биле пуне избезумљених људи који су из часа у час пристизали из околних села. Чуо се плач деце и жена. Окупљени су питали једни друге када ће и да ли ће морати да напусте своја вековна огњишта.

Негде око поднева више од 10.000 српских душа у колони аутомобила, аутобуса и трактора, дугој око два километра, одлучило је да крене на пут у неизвесност спасавајући своје животе. Колона је кренула ка Брезовици да би преко Штрпца, Урошевца и Приштине стигла до централне Србије.

Док су незаштићени цивили напуштали свој завичај, албански екстремисти и терористи из околних шума и с брда почели су да силазе у Призрен, у којем је одлучило да остане око 300 Срба. Припадници такозване ОВК, наоружани до зуба, у присуству Кфора, почели су да запоседају српске куће и станове. Већ наредног дана на зградама свих државних предузећа вијориле су се албанске заставе.

Дани су пролазили а Срби који су одлучили да остану у родном граду постали су мете албанских екстремиста. Започела је права хајка на њих, па су сваког дана киднаповане или убијане особе српске националности. Убиства и киднаповања отпочела су већ 21. јуна, када су у својој кући заклани Панта Филиповић и Марица Стаменковић. Само неколико дана касније убијен је у свом стану Милорад Цуцуревић, док је његова супруга пронађена обешена у подруму зграде у којој су живели. Иста судбина задесила је и Крсту Јовановића и његову супругу Гордану, као и Чедомира Бабарогића заједно са супругом Олгом. У свом дому убијен је и Драган Шундрић, а Јездимир и Ђурђа Нешић су заклани, такође у својој кући. И тако редом, сваког дана...

Само од половине јуна до краја августа 1999. године у Призрену је убијено или заклано педесетак српских душа, а киднаповано је исто толико, о чијој се судбини још ништа не зна. Преостали српски живаљ који је одлучио да остане у својим домовима након ових злодела албанских терориста спас је потражио у Призренској богословији.

Злочин који се догодио 27. јуна 1999. у селу Дојнице надомак Призрена јасно показује колико су албански зликовци били жељни српске крви. Тог дана у овом мирном српском селу убијено је 16 Срба у поодмаклим годинама, који су изгубили животе ни криви ни дужни. На најсвирепији начин убијено је четворо чланова породице Стојковић, троје Стевановића, по двоје из породица Спасић, Радивојевић, Ђекић и Антић и један члан породице Николић. За сва ова злодела још нико није одговарао.

На подручју призренске општине до јуна 1999. године живела су 170.572 становника – 132.423 Албанца, 11.500 Срба, 19.423 муслимана, 7.133 Турчина, 3.987 Рома и око 12.000 припадника осталих националности. Према најновијим подацима, данас је у овој општини настањено више од 224.535 становника, од којих свега стотинак Срба, заједно са српским живљем на подручју Средачке жупе и у повратничком селу Новаке, надомак Призрена. Око 15.305 становника су муслимани, Роми и Турци, а остатак чине Албанци, настањени из околине, из места широм КиМ, као и из суседне Албаније. С подручја Призренског округа протерано је више од 31.320 Срба и неалбанаца, а из читаве покрајине више од 220.000. За протекле 24 године у јужну српску покрајину вратило се само око два одсто протераних, већина у поодмаклим годинама.

Србима протераним из царског града подно Шар-планине Призрен је и даље у срцу, иако су од прогона прошле 24 године. Често га посећују, али за њихов повратак у родни град нема услова. Сва села на подручју призренске општине, изузев повратничког села Новаке, где има двадесетак Срба, и села Средачке жупе, где их има педесетак, остала су без српског живља. Слично је и у осталим градовима и селима на подручју Метохије.

Мирослав Тодоровић,
Београд/Призрен