Да ли је Украјина на реду

Од нашег сталног дописника 
Брисел, 13. септембра – Европска унија као и велики део света изван ње још су у шоку од петодневног рата у Грузији и муњевитог руског признавања независности Јужне Осетије и Абхазије које је потом уследило, а у Бриселу све чешће питају: ко је следећи? Сумња је пала на Украјину. 

Ендрју Вилсон, високи политички сарадник за међународне односе Европског савета, у данашњем ауторском тексту наводи да је нагло руско признавање независности нових држава било упозорење свим бившим совјетским републикама.

Осим што су покренуте спекулације о томе ко ће се још наћи на мети Русије, према Вилсону, питање је „како одвратити Русију од понављања тобожњег косовског преседана у осталим државама бившег СССР-а”. 

Он сматра да ЕУ као главни посредник у решавању конфликта у европском „суседству” има више приоритета, али и обавезу да размишља унапред и демонстрира чврсту решеност да осигура безбедност, демократију и просперитет. И да то најпре треба демонстрирати у Украјини.

Вилсон верује да је најбољи начин опхођења ЕУ према Русији, и њеном новом самопоуздању, колективно одбијање идеје биполарне Европе и поделе интересних сфера на руске и европске. 

Он се не устручава да упореди Русију са нацистичком Немачком, наводећи да су и нацисти правдали агресију на Чехословачку, заштитом својих држављана у расејању, баш као што Руси правдају „инвазију Грузије” заштитом својих сународника којима су пре неколико година подељени руски пасоши.

Иако је руски премијер Владимир Путин недавно демантовао сумње Бернара Кушнера, председавајућег Савета министара ЕУ, да је Крим следећа спорна територија у региону, јер тамо није било етничких сукоба, Украјина испитује тврдње да Русија интензивно издаје пасоше у Севастопољу. У Бриселу помињу могућност да би Русија могла подстаћи сепаратизам на Криму, а затим војно интервенисати.

Претежно руско становништво кримске области незадовољно је због подршке украјинског председника Грузији, а уље на ватру долио је Јушченко када је Западу понудио приступ украјинским антиракетним радарима.

Међутим, и без обостраних све гласнијих војних претњи, Запад (НАТО) и Русија већ увелико „ратују” на енергетском пољу. Заобилажење Русије на путу нафте и гаса од Азије ка западној Европи, један је од најважнијих стратешких циљева европских политичара, а смањење зависности од енергената из Русије њихова опсесија.

А однедавно у ширење утицаја ЕУ изван својих граница укључена је и УЕФА. Следеће Европско првенство у фудбалу 2012. године играће се у Пољској и Украјини. Према Вилсону, то је снажан сигнал европског јединства изван садашњих граница ЕУ.

Стварање Медитеранске уније и план за формирање будуће црноморске заједнице, такође су алтернативни начини проширења постојећих граница. Укључивање Украјине, Турске и многих других земаља региона у овај савез, иако неке немају излаз на Црно море, такође је алтернативни начин да се прошире постојеће границе.

Док Брисел покушава да савлада сопствену нервозу и сагледа нове амбиције Русије, група парламентараца Савета Европе у Стразбуру затражила је да се преиспитају већ одобрени акредитиви руској делегацији у СЕ.

Протеклих дана у бриселским баровима у европској четврти, популарне су журке на којима млади службеници европских институција, углавном из балтичких земаља, прикупљају добровољне прилоге за хуманитарну помоћ Грузији. Касу постављају на видном месту које је за ту прилику окићено грузијским и ЕУ заставама, а гости, претходно ганути надахнутом „здравицом”, углавном дарују неку ситнину.

На питање, како да буду сигурни да ће новац отићи у праве руке, „хуманитарци” са Балтика гарантују својом чашћу и звањем. Кажу: „Нама се може веровати”.