Земља губи кисеоник

АСТРОНОМИЈА
Кисеоник без којег нам нема живота полагано испарава из Земљиног ваздушног омотача преко магнетских капа на половима! Узнемиријућа појава је раније уочена, а тек сада је научно растумачена.

Четири летелице назване „јато” или „грозд”, власништво Европске свемирске агенције, обавиле су мерења од 2001. до 2003. на основу којих је одгонетнуто шта се, у ствари, збива. У том раздобљу нагомилали су се подаци у вези с млазевима наелектрисаних кисеоникових атома, званих јони, који су отицали с полова у околни космички простор.

Уочено је да су јони кисеоника убрзани мењањем усмерења магнетског поља, што помало подсећа на учинак праћке, објашњава Ханс Нилсон из Института за свемирску физику у Шведској. Четири „васионска ока” истовремено су мерила и јачину и смер магнетских трагова изнад великих подручја наше планете.

Пре свемирског доба научници су замишљали да је Земљина магнетосфера засута једино честицама сунчевог ветра, сталном енергетском суснежицом која је притицала са Сунца. Веровали су да је то обликовало својеврсни џиновски прекривач који атмосферу штити од непосредног лошег утицаја сунчевог ветра.

Сада су почели да разумеју, како су признали, шта се збива у деловању (интеракција) сунчевог ветра на Земљин ваздушни омотач. Енергетске честице се постројавају дуж линија магнетског поља и када се у сноповима сударе са атмосфером настаје – поларна светлост (aurora borealis). Исто узајамно дејство кисеоникове јоне напуни с довољно енергије убрзавајући их приликом напуштања атмосфере.

Свемирске летелице су податке прикупљале летећи изнад полова на 30.000 до 64.000 километара висине. Претходна мерења, осамдесетих и деведесетих прошлог века, показала су да се брзина повећавала са уздизањем. Једне ишчезну заувек у космичком пространству, друге се нагомилају у средишту необичног чаршава плазме или магнетског репа и, можда, врате ка Земљи у виду бумеранга. Поврх тога густина кисеоникових јона уочљиво нарасте у раздобљима геомагнетских поремећаја, што је обелодањено још 1986. године.

У таквим околностима највише су угрожени астронаути и сателити.

Губитак кисеоника још није за бригу, у поређењу са залихама гаса који обдржава живот на Земљи то је незнатно. Старећи Сунце ће се све више загревати, због чега отицање у столећима и хиљадугодиштима која наилазе може да буде знатно. А да би се будуће звивања предвидела, мора се схватити шта све утиче на магнетска колебања уонаоколо наше планете.

Истраживачи свемира предложили су неколико могућих токова (маханизам), али који је преовлађујући још је предмет жустре расправе. Упркос деценијама марљивог сакупљања чињеница, загонетка опстаје највише зато што није изводљиво дочарати је у огледима.

Подробно научно расветљавање прикупљених података објављено је у познатом часопису „Анали геофизике”.