Омаж Надежди Петровић

„Дијалог: Надежда Петровић – А. М. Лека” назив је још једне изложбе која у овој години баштини заоставштину наше велике сликарке, а све поводом обележавања 150 година од њеног рођења. Овога пута локација је Салом Музеја града Београда, поставка ће бити отворена вечерас у 19 сати, траје до 5. јула и на њој нас очекују Надеждина дела из музејске колекције и радови Александра Леке Младеновића који на њему специфичан начин кореспондирају са њом и њеним стваралаштвом.

У години када овај музеј слави 120 рођендан акценат је у густом изложбеном програму стављен и на омаж једној од најзначајнијих сликарки са наших простора која је својим животом и радом оставила неизбрисив траг у културној и друштвеној историји Србије. Како саопштавају из музеја, на изложби су представљена три оригинална дела Надежде Петровић из збирки Музеја града Београда, од девет колико их ова кућа укупно поседује. Одабир радова који су до сада ретко, или нису никада излагани, део је селекције гостујућег уметника који је у изабраним делима видео везу са оним што га као ствараоца у овом тренутку инспирише. Својом најновијом продукцијом, серијом радова посвећеној ликовној поетици и темама које је Надежда обрађивала, као и радовима по узору на породичне фотографије породице Петровић, Александар Лека Младеновић успоставља вишегенерацијску везу и кроз својеврстан „дијалог” са уметницом износи нов визуелни наратив.

– Савремена интерпретација старих мајстора често у уметничком изразу доноси оригинална и узбудљива решења која нуде нова и другачија сагледавања познатих и признатих остварења. Такав је случај и са најновијим делима београдског уметника и редовног професора на Факултету ликовних уметности, Александра Леке Младеновића који је, инспирисан радовима Надежде Петровић, израдио серију посвећену њеној ликовној поетици – прича Марија Стошић, кустоскиња изложбе из Музеја града Београда, и додаје, истичући обиље Надеждиних и личних и уметничких квалитета, да је енергија сажета у једној особи, посебно женској, била интересантна Младеновићу и у ранијим стваралачким фазама. Поред познатих женских портрета из династије Обреновић, супермодерних жена из света рок музике, панка и урбане културе, Младеновић, сасвим особено, портретише и жену владарку, жену премијерку, болничарку, сестру, мајку...

– Сада, природно, долази и актуелна заинтересованост за портретску анализу Надежде Петровић. Настали су веома успешни портрети и групни портрети. Типично портретски рад, „Портрет по фотографском аутопортрету Надежде Петровић” из 2023. рађен је по фотографији коју је сама уметница сликала, а аутору је уступљена као предложак љубазношћу господина Милоша Коларжа, наследника породице Надежде Петровић. Сликан у маниру ранијих портрета династије Обреновић у оп арт стилу, овај портрет величином растера тачака и распоредом њихових боја исказује волуминозност и оштрину уз призвук естетике Роја Лихтенштајна. Младеновићеви радови „Ташмајдан” из 2023. и „На Дунаву код Београда” из 2003. године у суптилној су интеракцији са пејзажима Надежде Петровић „Ташмајдан” из 1908. и „Дунав код Београда” из 1901. године – објашњава нам наша саговорница кроз илустративне примере.

Она даје и оцену да се Младеновић овим изложбеним пројектом иконографски и контекстуално уклапа у максиме панк културе коју негује од почетка свог стваралачког пута и чији је препознатљив протагониста на нашим просторима. За њега свака креативна искра која се јави и има призвук нечега што није одговарајуће нечем општем, јесте панк став. Такав став, смео и другачији од других, препознајемо у животу и раду Надежде Петровић која дуго није била призната од стране званичне ликовне критике, али је до краја живота остала доследна свом ликовном изразу.

Надовезујући се на претходно изречено, а одговарајући на наше питање на који је начин он доживео Надежду и њена дела, Александар Лека Младеновић нам каже:

– Портрет жене као хероине (необичне у својој обичности) чини окосницу мог рецентног стваралаштва. Надежда је бирала за моделе обичне људе из народа, врачаре, сељаке, Роме, па ми је било занимљиво, као почетак истраживања инспирисаног овом годишњицом њеног рођења, да се упитам и покушам да одговорим какав би био савремени портрет Надежде. Различити ликовни приступ кореспондира са читањем различитих друштвених улога уметнице, али и са променом као константом у њеном стваралаштву. Дубље истраживање њеног живота и дела водио ме је ка спознаји заједничких паралелних токова, географских и тематских.

Он даље додаје:

– Централни мотив је човек, увек савремена тема. Па чак и кроз пејсаж као огледало човека, осећања, мисли. Зато ми је посебно значајан Надеждин „Ташмајдан”, у њеном случају у младости посматран са палилулске, у мом са врачарске стране, натопљен значењима. Што сам више студирао случај Надежде више сам копао по сопственој уметности и личној историји па значајну целину на изложби чине први пут изнесени мали формати, мало скривени иза зида као огољена интима. Зато су ми најдраже Надеждине уљане скице, на картону, на било чему што јој се нашло при руци, искрене, без повлађивања себи и другима. Изабрао сам њен сетни фотографски аутопортрет благог израза лица као мотив за централни портрет на изложби јер слика Надежду на други начин у односу на стереотип на који смо навикли да је посматрамо јер поред хероине она је ипак била у основи само жена.