Подсећање на трајне културне вредности

Прошло је много векова у којима се мало-помало стварала и обликовала српска „књига” – буквар и писменица из које се учило. Шеснаести век то посебно показује. Наглашавам да је тај развој актуелан и данас. Наиме, ових година предузимају се мере и активности да се нашој деци, посебно рођеној у далеком свету, обезбеде савремени српски буквари, српске читанке и српска школска лектира. Заслугу за то има нарочито Завод за уџбенике Србије.

А 1841. године установљен је посебан празник, Дан словенске писмености, који се обележава 24. маја. Требало би да се зове даном српске писмености.

Развој српске писмености, односно „књига” о писмености, од краја 16. века текао је овако:

Најстарији српски буквар написао је 1597. године инок Сава, монах манастира Дечани, а штампан је у Венецији. Дневни лист „Политика” објавио је тај буквар 1991. године, а репринт издање штампао је Завод за уџбенике Србије 2010. године.

Протекло је 230 година од настанка најстаријег, када је Вук Караџић написао нови буквар, под називом „Први српски буквар”, штампан у Бечу 1827. године. У писању буквара Вук је, поред говорног народног језика, имао у виду и словенско писмо из 9. века које су саставили браћа Ћирило и Методије. У предговору овог буквара наглашава се да је онај који је пронашао писање „био више Бог него Човек”. Такође наглашава се да „Што су гођ људи на овоме свијету измислили ништа се не може успоредити са писмом”.

Вуков допринос писмености Срба огроман је и немерљив. Наводим само ове Вукове књиге, које су биле основа српске писмености тога времена, али и будућих генерација: Прва граматика српскога језика (Беч, 1814), Српски рјечник (Беч, 1818), с додатком Граматике и Писменице.

Вук, као „отац српске писмености” имао је бројне противнике, али и присталице. Велики просветитељ Доситеј Обрадовић сматрао је да „треба писати језиком који сав народ разуме”. Још од 1780. године залагао се да се преводе најзначајније књиге и пишу нове на народном језику којим говоре житељи „црногорски, далматински, херцеговачки, босански, сервијски, хорватски, славонијски, сремски, бачки и банатски”. То понавља и Вук у спису „Срби сви и свуда” из 1836. године, објављеном у „Ковчежићу” за 1849. годину, наглашавајући да тај „народ једним језиком говори”.

Лист „Политика” је 14. априла 2019. године обавестио своје читаоце и сав српски народ „овде, и онамо” из исељеништва, ма где живели, да се у оквиру Конференције српских националних организација из земаља региона Балкана, припрема јединствен српски буквар уз покровитељство председника Републике Србије Александра Вучића. Поздрављам тај изузетан и непроцењив подухват, желећи пун успех у изради оваквог буквара – својеврсне Библије српског језика.

Љубомир Ив. Јовић,
дипл. правник, пензионер, Прогар