Podsećanje na trajne kulturne vrednosti

Prošlo je mnogo vekova u kojima se malo-pomalo stvarala i oblikovala srpska „knjiga” – bukvar i pismenica iz koje se učilo. Šesnaesti vek to posebno pokazuje. Naglašavam da je taj razvoj aktuelan i danas. Naime, ovih godina preduzimaju se mere i aktivnosti da se našoj deci, posebno rođenoj u dalekom svetu, obezbede savremeni srpski bukvari, srpske čitanke i srpska školska lektira. Zaslugu za to ima naročito Zavod za udžbenike Srbije.

A 1841. godine ustanovljen je poseban praznik, Dan slovenske pismenosti, koji se obeležava 24. maja. Trebalo bi da se zove danom srpske pismenosti.

Razvoj srpske pismenosti, odnosno „knjiga” o pismenosti, od kraja 16. veka tekao je ovako:

Najstariji srpski bukvar napisao je 1597. godine inok Sava, monah manastira Dečani, a štampan je u Veneciji. Dnevni list „Politika” objavio je taj bukvar 1991. godine, a reprint izdanje štampao je Zavod za udžbenike Srbije 2010. godine.

Proteklo je 230 godina od nastanka najstarijeg, kada je Vuk Karadžić napisao novi bukvar, pod nazivom „Prvi srpski bukvar”, štampan u Beču 1827. godine. U pisanju bukvara Vuk je, pored govornog narodnog jezika, imao u vidu i slovensko pismo iz 9. veka koje su sastavili braća Ćirilo i Metodije. U predgovoru ovog bukvara naglašava se da je onaj koji je pronašao pisanje „bio više Bog nego Čovek”. Takođe naglašava se da „Što su gođ ljudi na ovome svijetu izmislili ništa se ne može usporediti sa pismom”.

Vukov doprinos pismenosti Srba ogroman je i nemerljiv. Navodim samo ove Vukove knjige, koje su bile osnova srpske pismenosti toga vremena, ali i budućih generacija: Prva gramatika srpskoga jezika (Beč, 1814), Srpski rječnik (Beč, 1818), s dodatkom Gramatike i Pismenice.

Vuk, kao „otac srpske pismenosti” imao je brojne protivnike, ali i pristalice. Veliki prosvetitelj Dositej Obradović smatrao je da „treba pisati jezikom koji sav narod razume”. Još od 1780. godine zalagao se da se prevode najznačajnije knjige i pišu nove na narodnom jeziku kojim govore žitelji „crnogorski, dalmatinski, hercegovački, bosanski, servijski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski”. To ponavlja i Vuk u spisu „Srbi svi i svuda” iz 1836. godine, objavljenom u „Kovčežiću” za 1849. godinu, naglašavajući da taj „narod jednim jezikom govori”.

List „Politika” je 14. aprila 2019. godine obavestio svoje čitaoce i sav srpski narod „ovde, i onamo” iz iseljeništva, ma gde živeli, da se u okviru Konferencije srpskih nacionalnih organizacija iz zemalja regiona Balkana, priprema jedinstven srpski bukvar uz pokroviteljstvo predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Pozdravljam taj izuzetan i neprocenjiv poduhvat, želeći pun uspeh u izradi ovakvog bukvara – svojevrsne Biblije srpskog jezika.

Ljubomir Iv. Jović,
dipl. pravnik, penzioner, Progar