Кад је чесма била Танјуг и лечила од болести

Ресе којима се у пролеће ките леска и орах исткале су име престоничком насељу Ресник. Легенда каже и да је некада између Авале и Стражевице господарио лешник, па је село формирано око чесме из доба Римљана добило назив Ресник, а истоимена лековита биљка придружује се „породичној” лози. Осим о „крштењу” тог краја, прегршт је занимљивости из свих области живота Ресничана. И све се чува међу корицама хронике која је, са родословом, недавно представљена у Центру за културу „Раковица”. Уредник издања је Милан Недељковић, сценариста и режисер документарца „Ресник за сва времена”.

Први писани траг о селу заведен је у турским тефтерима у попису Београдске нахије 1528. године. Плодна земља, ливаде, шуме, извори и географски положај, како пише, погодни су за живот на овом локалитету.

Алимпије Богић, писар врачарског среза, у „Топографском речнику” 1865. године бележи да је „Ресник село у Посављу више манастира Раковице, три сахата од Биограда”. Насеље у изворима из 19. века спомиње и антропогеограф Ристо Николић, из чијих списа се сазнаје да су најстарије фамилије Јеличићи и Ћалићи, данас се презивају Петровић, затим Заркуловићи, који су изумрли, потом Алексићи – данас Недељковићи, Пауновићи, Манојловићи и Ђурђевићи, па Рњићи по старом, а сада Матићи, Животићи...

А срце сваког места је школа. Овде је основана 1870. године, у кући породице Стојановић, па касније у дому Лазаревића. Један од првих учитеља био је Тома Никашиновић. Школа је „расла”. Зграда садашње ОШ „Коста Абрашевић” изграђена је пре више од пола века.

Духовно место у Реснику је манастир Раковица, чији монаси су обављали дужност пароха до 1935. године, када у село без храма долази јереј Сибин Станковић. Тек 2012. године темеље прве ресничке цркве посвећене Светом Владици Николају Жичком освештао је патријарх Иринеј.

И ресничко звоно има биографију. Стајало је на звонару старе школе.

„Сећам се, 1953. године, када је владала незапамћена зима, звоно је дуго звонило, што је био знак да ђаци тога дана не иду у школу. Звоно није преживело послератну идеолошку болест. Скинуто је са звонаре, а онда га је Вуле Циганин украо и продао на отпаду. Ресничани се с тим нису помирили, пронашли су звоно и поставили га на шљиву у Мађарском гробљу у селу. Имао сам 12 година када сам, звонећи, испратио на вечни починак прадеду, солунца Радована Гaјића. Звоно са шљиве је отишло у заборав”, ово је прича Слободана Митровића, коју чува хроника, као и низ других, па и ону о Старој чесми, на коју се долазило по воду и вести. Шаљивџије веле да је њихова чесма била „Реснички Танјуг”.

Књижевник Мирослав Кокошар чесму је сачувао у стиховима, а они којима је здравље повратила њена вода благодаре на посебан начин.

Хроника подсећа и на страдања у рату и миру. У јарузи Зелењака 1942. године Немци су стрељали више од стотину логораша, док је 29 Рома у једном дану одведено на пут без повратака. Готово сви реснички младићи упућени су на Сремски фронт и већина се није вратила. За време НАТО агресије 1999. Стражевица је свакодневно гађана. На месту репетитора подигнут је споменик погинулим подофицирима.

Између два рата важна за битисање била је Земљорадничка потрошачка и кредитна задруга. Радници су хлеб зарађивали махом у мајдану, а касније у раковичкој индустрији. Изградња прве железничке пруге Београд–Ниш 1884. и колосека Београд – Мала Крсна 1924. године утицали су на ширење насеља ка Железничкој станици, стратешкој зони. До ње није могла да добаци непријатељска артиљерија, па су ту пристизале избеглице.

„Ћира” је до 1948. године био једина веза с градом, а девет година касније уводи се аутобуска линија. Добровољном акцијом урађен је локални водовод и проведена струја. Дом културе појавио се као светионик 1969. године.

А када говоре о култури и уметности, сете се Ресничани да је њихов Милорад Јанковић Доца, професор Академије ликовних уметности, своја дела с мотивима родне груде излагао широм света. Поносни су и што је као учитељица овде службовала Даница Марковић, песникиња, а у посету јој долазила Надежда Петровић. И још су докучили да је породица књижевника Јове Илића, министар правде у време Обреновића, пореклом из овог краја.

На видело излази и да мештани одувек воле спорт и кафану. Фудбал су играли на гумну Милоја и Живка Јоксимовића. „Победа” је основана 1937, а ФК Ресник 1956. године. Голубари су се окупљали у „Тасиној кафани”, која је имала билијарски сто, као и најстарија „Шумадинац” породице Лазаревић. Диванило се и код Митра Пауновића, а брачни пар Станимир и Вахида – Сека, у угоститељском су „споменару”. Због свог порекла, мераклијску кућу назвали су „Босна и Србија” од миља БИС. Под овим именом локал је постао дискотека. У улози диск-џокеја сналазио се Атиф, отац атлетичара Емира Бекрића. Уживао је овде и градоначелник Бранко Пешић, а нове године дочекивали бардови глуме и дипломате. Истина је да су дружења у БИС-у допринела изградњи бране и регулацији корита Топчидерке. Свесни да ту долазе уважене личности, које је поплава знала да „зароби”, надлежни су решили проблем.

И пут за Железничку станицу је плављен, али је то „премостио” рабаџија Петар Сладић. Он је коње обучио да лако кроз воду газе. Уз малу накнаду, превозио је путнике. Живко Радојичић у хроници каже: „Слушао сам народ како говори: ’Бог ти, Перо, подарио дуг живот!’ Поживео је чича 88 лета.” После изградње бране Паригуз, до 2014. године није било већих поплава. Али Ресничани још кубуре с канализацијом и клизиштима.

Некада село које је хранило град, Ресник је данас модерно насеље на вратима Београда и његова најјужнија тачка. Занимљиво је да се Ресник налази у имену још десет места. А престонички је јединствен. Удружење „Хроника Ресника” залаже се за обнову спомен-чесме, на чијој је плочи било исписано, па „избледело” око стотину имена Ресничана, страдалих у балканским и Великом рату. То ће бити пример како се негује култура сећања и чува баштина.

Надежда Петровић сликом показала пут

Ентузијасти су две деценије сабирали грађу за историографску књигу. Покретач је био Живко Радојичић (1921–2007). После његове смрти посао је наставило петнаестак приређивача. Рецензент је био др Милош Немањић. Сведочанство о Реснику старије подсећа, а младе подучава како се чува завичајна баштина, јер су овде корени 54 ресничке фамилије. „Пут у Ресник”, репродукција слике Надежде Петровић из 1904. године, на корицама ове хронике симболично упућује на пут документарног штива.

Завичајни симболи

Ресник је до 1974. године припадао Чукарици, а од тада је под окриљем општине Раковица и броји око 25.000 становника. Завичајни симболи Ресника су Стражевица, Авала и Топчидерска река – притоке су јој Сикиљевац, Паригуз, Кадинац, Манастирски и Раковички поток.

Бројни су и топоними од Ладне воде, Арап-чаира, Гаја до Циганских њива, што месту даје богату просторну димензију.

Прва жртва вариоле вере и железничка несрећа

У времеплову је и предратни лекар Иван Паталов, Јермен, кога су мештани прихватили као најрођенијег. И кућу су хтели да му граде, али је рат покварио план. Приређивачи зборника пронашли су потомке др Паталова у Панчеву и оживели успомене. Памти се и племенита медицинска сестра Душица Спасић, прва жртва вариоле вере. У сећању времешних је и железничка несрећа која се догодила уочи Божића 1964. године, код станице Јајинци, када је путнички воз налетео на зачеље брзог воза. Погинуло је више од шездесет особа, међу којима су били и ђаци, а преко стотину људи је повређено.