Све је више ученика који неписмени излазе из школе

Од 1955. године, када је у Охриду организовано Саветовање југословенских слависта на којем је основан Савез славистичких друштава, па све до данас, слависти су ипак највише пажње посвећивали проблемима из наставне праксе. Анализа закључака са свих досадашњих конгреса показује да су професори српског језика и других словенских језика редовно постављали иста питања на скоро свим окупљањима: како побољшати материјални положај наставника (некада у Југославији, а данас у Србији); како смањити наставницима недељни фонд часова; како омогућити стална стручна усавршавања наставника; како повећати број часова српског (некада српскохрватског) језика у школи; како омогућити да се у средњој школи поклања подједнака пажња настави српског језика као настави књижевности; како програме учинити мање опширним; како уједначити програме из матерњег језика на целој територији Србије (некада Југославије); како осавремењивати програме; како усагласити терминологију у уџбеницима са савременом научном терминологијом; како смањити број лекција посвећених граматици, а увећати број предавања посвећених језичкој култури (године 1957. један учесник конгреса рекао је да „уз наставу проучавања језика треба увести и наставу изражавања језикомˮ).

Закључке многих конгреса једногласно су усвајале све катедре на којима се проучавао матерњи језик широм Југославије. Сагласност свих припадника струке од Вардара па до Триглава била је потпуна.

Намеће се питање због чега србисти већ пуних 70 година задају себи исте задатке и не успевају да реше ниједан. Због чега су се сви проблеми наставе српског језика из бивше државе само прелили у садашњу? Да ли је то зато што задајемо себи нерешиве задатке? Можда не чинимо довољно да их решимо? Можда се наш глас не чује у државним институцијама од којих зависи решавање ових проблема?

Питања о којима су професори говорили на својим окупљањима још половином прошлог века не само што нису решена већ су се временом још више продубљивала и довела до скоро потпуног урушавања наставничке професије и школског система. Све је мање заинтересованих стручњака за рад у просвети, све је мање младих који се опредељују за филологију, наставни програми су све отуђенији од реалних потреба, а све је више ученика који неписмени излазе из школе.

Представници просветне заједнице од основне школе до универзитета уједињени су и, чини се, спремни за промене, што најбоље показује 105.000 потписа којим је подржана Иницијатива за заустављање урушавања образовног система Друштва за српски језик и књижевност Србије. Ипак, надлежни нису чак ни одговорили на њу.

Наука напредује, србистика се развија, животни услови се мењају, технологија се развија, мењају се и државе у којима живимо, режими, школски системи, а ми стално понављамо исте задатке у вези са нашом струком и положајем. И све дубље пропадамо...

*председник Савеза славистичких друштава СрбијеАнтрфиле

У сусрет 19. конгресу слависта

Савез славистичких друштава основан је 1955. године, на иницијативу Александра Белића, који је био и први председник ове институције. До сада је одржано 18 конгреса Савеза, а у августу ове године одржаће се деветнаести. Конгреси Савеза су најмасовнији славистички скупови у Србији, као што су некада били најбројнији зборови слависта у Југославији. На њима се окупљају стручњаци који на факултетима и институтима, гимназијама, средњим и основним школама проучавају и предају српски језик, српску књижевност, словенске језике и словенске књижевности. На конгресима се износе проблеми, задају задаци и предлажу решења у вези са струком и науком.

Први конгрес Савеза славистичких друштава Југославије одржан је у Београду (1957), други у Загребу (1959), трећи у Љубљани (1961), четврти у Охриду (1963), пети у Сарајеву (1965), шести у Будви (1966), седми у Београду (1972), осми у Загребу (1975), за девети немамо податке, десети конгрес је одржан у Струги (1982), једанаести у Сарајеву (1985), дванаести у Новом Саду (1988), тринаести у Београду (1994), четрнаести у Будви (1997), петнаести у Нишу (2001), шеснаести у Врњачкој Бањи (2005), седамнаести у Сокобањи (2009), а осамнаести у Београду (2014). Југословенски конгреси Савеза славистичких друштава трајали су по недељу дана, а на њима је учествовало више од хиљаду слависта. Данашњи конгреси су упола мањи и по броју учесника и по трајању.

Неки проблеми који су разрађивани на конгресима били су идеолошки, а имали су за циљ уједињавање Југословена преко језика. На пример, на Саветовању југословенских слависта у Охриду (1955) донесена је резолуција чија 13. тачка овако гласи: „Поздрављају се закључци новосадског састанка, особито оне тачке о што скоријем доношењу заједничког правописа и употреби назива за српскохрватски језик, тако да се у службеној употреби увек наводе оба саставна дела назива, јер то много значи за јачање идеје братства и јединства.ˮ

Белић је на првом конгресу одржао предавање „Периодизација развитка српскохрватског језика”, а то предавање је свакако служило утемељивању свести о заједничкој историји јединственог језика Срба и Хрвата. Јанез Ротар је на другом конгресу тражио да се на свим сербокроатистичким катедрама у ФНРЈ обавезно учи словеначки и македонски језик.