Два племена

Дакле, радикали сусе располутили и у парламенту сада постоје два „племена” истог порекла: „Напред, Србијо” и „Србијо, не мрдај никуд док се војвода не врати из Хага, или не нареди другачије”. Добро, де.

Значи, сада осим у хемији и физици, и у Србији постоје „слободни радикали”, изузев оног што годинама дува контраветар у схевенингенске ветрењаче?! Лепо, нема шта.

Тома Николић из целе те приче, полако али сигурно, излази као апсолутни победник. Чујем да га већ прогласише за великомученика и стожера здраве српске деснице?! Алал му вера. Човек се мудро дистанцирао од војводе, кума и до јуче заједничке политике и већ постаде фактор мира, стабилности и мудрости у Србији, региону, свету, васељени... Начинио корак у страну од свега што је доскора говорио и чинио, клео, проклињао и анатемисао – и опс, ето га у корпусу проевропске братије. Пуна је актуелна владањему сличних...

Али, капа доле Томи. Једноставно, знао је како да зајаше бумеранг који му се вратио и да на њему, ево, стигне до неслућених небеских висина.

Но, верујте, немам ја баш ништа против Томислава Николића. Политика је то, а у њој се прича и памти од данас до сутра, ако и толико потраје.

Несумњиво јесте најумнија глава коју су радикали једногласно одрубили у петак, на састанку председништва странке. Није им прва, верујем ни последња. Исекли су грану на којој су, богме, удобно седели и сад...

Е, сад заиста могу само да куну, лелечу и туже. Можда да у неком од наредних бројева партијског гласила „Велика Србија” објаве сабрана дела Радете, Јовановићке и Поп Лазићке: „Клетве, здравице и коледе по пословнику и ван њега”.

Само, пре тога да утврде је ли Тома амерички, енглески или француски шпијун?! Мислим, све три су сагласне да шпијун јесте, само никако да се договоре чији је понајвише.

Мужевнији део председништва СРС-а је такође уверен у Николићево субверзивно деловање, с тим што они типују на домаћу мануфактуру звану БИА, сматрајући да дојучерашњи „калиф уместо калифа” нема капацитета за страну агентуру.

А, до јуче су, рекох, заједно и виђали и ловили шпијуне у сваком трећем грађанину Србије. Их, колико су само лепих инквизиторских ломачица потпалили на челу с Томом, а данас овако?! Постаде човек: вода за ватру коју је некада распиривао...

Више ништа не разумем?! Додуше, нема шта ту много да се разуме.

Ако су већ Ивица, Палма и др Кркобабић постали искрене „шенген мераклије”, што па не може Тома Николић?!

Ако је већ у књижицу демократских мудрости ушла мисао преподобљеног горепоменутог јагодинског Мартина Лутера Кинга: „Да се патриотизам не сипа у трактор”, могу и неверном Томи да се забораве рани(ји) радови.

Море, боље да ћутимо, ово је још и подношљиво. Можда се у следећем налету демократије јави Горица Гајевић, са жељом да нас поведе напред.

А, ми поверујемо...