Јадранском барком кроз Гвоздену капију

На пристаништу у Текији, селу надомак Кладова, однедавно наслоњена на стари познати брод „Ђердап”, издалека у очи упада дрвена барка.

Једрењак од тиковине из 1938. довезла су два капетана с Јадрана, преко Црног мора до Ђердапа, прича док се укрцавамо ђердапски капетан Зоран Стојковић, од пете године на води и у дунавским приликама звани Гари.

„Барка којој на Дунаву не треба једро може бешумно да се приближи тајним лепотама на први поглед сурове клисуре, коју зато зовемо Гвоздена капија Дунава. Може и да скроз приђе историјским знаменитостима на обалама. Барком Добре наде (Нон еспоир) досад су се возили само председник Србије Александар Вучић и шеф делегације ЕУ Емануел Жиофре када су дошли на отварање обновљене тврђаве Фетислам, а сада и ви новинари ’Политике’”, обратио се екипи „Магазина”.

Дрвени једрењак ће служити само за ретке посете, а њега је уз помоћ два поморска капетана скоро у Кладово довезао велики донатор и доброчинитељ овога краја предузетник Живојин Балботиновић.

Док пролазимо низводно ка најлепшем делу клисуре између Србије и Румуније, капетан објашњава да је ретку барку довезао у сусрет градњи великог туристичког комплекса на травнатом „полуострву” његове родне Текије. Ту су предвиђени бунгалови на гребену, хотел и спа центар, као и марина, те се овде очекује и најављена подршка надлежних за туризам и привреду у држави.

Село је, подсетимо, почетком седамдесетих поново саграђено за становнике чија је стара Текија с кућама од блата остала под водом због изградње хидроцентрале „Ђердап” и подизања нивоа реке. Том приликом 22 метра под водом остала је и Трајанова табла на нашој обали, која говори о најстаријој историји овог краја. Целом дужином овог дела обале био је римски пут који се простирао од некадашњег Занеса на месту каснијег Фетислама, све до Шкотске, показује с брода пут под водом водич Вељко Комленић.

Трајанов пут

 „Када су Римљани 105. године завршили Трајанов пут од Голупца до Трајановог моста, император је наредио да се исклеше табла како би се знало да су први савладали Дунав и направили пут кроз клисуру. Царству је клисура била важна због експлоатисања злата и сребра из богате Дакије преко пута, на месту данашње Румуније, као и због ширења на исток”, каже.

На табли, у преводу, између осталог пише: „Император Цезар, син божанског Нерве, Нерва Трајан Август, победник над Германима... планине је исклесао и поставио греде од којих је направљен овај пут.„

Ово је једина сачувана од 11 табли великог царства.

Посао измештања био је тежак јер се прилазило само с воде, инжињери су исекли стену и направили степенице – једну по једну, подигли су преко њих таблу 27 метара и то је трајало три године. Дизалица је подизала камену конструкцију тешку 200 тона и фиксирали су је изнад некадашњег римског пута. Приликом градње ХЕ измештено је и налазиште Лепенски вир, а потопљено је и острво Ада Кале.

„Градњом хидроцентрале, добили смо као земља много, дистрибуцију електричне енергије из ових вода, а оспособили смо за узводну пловидбу ток Дунава у делу ушћа у Црно море, где је раније грађен Сипски канал како би пароброди вукли бродове. Из тог доба остале су на нашој страни још две старе сигналне, такозване балон станице, за регулацију саобраћаја на реци. Два брода, па ни два глисера нису могла да се мимоиђу, па је подизање алуминијумске кугле испред осматрачнице, која се видела и из других, означавало слободан пролаз. Једна од станица, звана Варница, данас је претворена у најлепши видиковац над самом реком. Памте се и приче о лоцовима, контролорима пловидбе који су били и најмоћнији и најбоље плаћени људи. Они су наводили брод и од њих су зависили животи свих који су користили речни превоз”, прича водич занимљиву историју дивљег и укроћеног Дунава.

Џиновска скулптура дакијског краља Децибела промаља се с румунске стране као још један подсетник на античку историју, надомак православног румунског манастира Мраконија чије се степенице спуштају до реке. Док на нашој страни нема недозвољене изградње, румунска је претрпана ресторанима и комерцијалним садржајима насталим, додаје, у време дивље градње након слома режима Чаушеског.

Долазимо и до Малог и Великог казана где је Дунав најужи, 164 метра, а поред тога и најдубљи – 103 метра. Капетан објашњава да је то највећа дубина једне реке у Европи, откуд и име Велики казан. Ујутру је изнад магла и док је Дунав био бржи, док га брана није успорила, ту је изгледао као да „ври” и отуд назив Казан, објашњава.

Хајдучка воденица

С видиковца Малог Штрпца Националног парка „Ђердап”, на који се пењемо након вожње бродом да бисмо фотографисали целу клисуру и крузере, чувар овог парка Александар Стојановић показује ливаде зване Хајдучка воденица. За њих је везана легенда о воденици чији је млинар био јатак наших хајдука који су нападали турске караване с благом.

Данас је то место уписано у свим мапама трагача за златом у веровању да је сакривено у шумама. 

Легенда о пећини и Децибелу

У клисури се налази и пећина Ветерана у којој су, по легенди, Дачани који су дошли из Тракије крили злато и сребро од Римљана. Водич Комленић прича: „Односили су га преко некадашњег Трајановог моста који је прелазио на нашу страну Дунава. А кад би Дачани спазили караван пребацивали би се чамцима на ту страну и отимали благо, враћајући га. Децибел је био последњи дачански краљ који је ујединио племена и пружао отпор Римљанима. Када су 106. године Римљани освојили Дакију хтели су у ланцима да га одведу и изложе погрди и мучењу на свом тргу. Међутим, Децибел није хтео да им падне у руке жив, извршивши самоубиство када је опкољен.„

У част том духу „непредаје” румунски богаташ из Америке Константин Јосиф Драган, који је пребегао у време режима Чаушеског и обогатио се у САД, наручио је 1994. највећу клесану скулптуру у Европи, дугачку 55 и широку 25 метара, подигнуту на ушћу реке Мраконије у Дунав. Скулптуру је 10 година обликовало 12 вајара који су живели и спавали на свом броду. Лик краља над клисуром коштао га је око милион долара, а његова биста је само шест метара нижа од њујоршког Кипа слободе. Симболично га је уклесао преко пута Трајанове табле „како би заувек пркосио римском и сваком императору”.

 Породица као „локомотива”

Привредник и доброчинитељ овога краја Живојин Балботиновић, ком је недавно патријарх Порфирије уручио Орден Светог краља Милутина за ктиторство у градњи парохијског дома Кладова и за доброчинства, познат је широм краја као Жика Текијанац. Некада возач једне фирме, међу првима је деведесетих у родном селу основао продавницу. Из ње, проширио је низ радњи и од зараде купио локално пропало хотелско предузеће и добро. У поновни развој у међувремену заборављеног краја „уложио” је и породицу, каже поносно, школујући синове и ћерку за привредни и туристички развој краја. С породицом живи данас у Пропазешћу на обронцима Мироча, селу које се сматрало „пропашћу света” јер се у њему живело тешко. У њему је изградио имање у етно-стилу и започео органску производњу. Данас, поносан на једанаесторо унучади, тврди да је око заједничког посла, окупљена породица – „локомотива” развоја.

Стара чаршија и њени познати житељи

Стара чаршија, калдрмисана улица у центру коју зову и кладовском Скадарлијом, данас је пешачка зона, начичкана кафићима. Сачувала је посластичарнице ручне израде сладоледа и филигранске дрвене радњице. Назив Кладово помиње се први пут у немачком војном документу о нападу хајдука из влашке на град и тврђаву крајем 16. века, прича пензионисани инжењер ХЕ „Ђердап” Урош Бановић. Када су кључеви Фетислама предати кнезу Михаилу Обреновићу 1867, град је имао око 700 становника. У овом граду Вук Караџић био је управник царинарнице, познати песник Сима Милутиновић Сарајлија је службовао, а међу знаменитима Кладовљанима су и Вељко Рамадановић, изумитељ Брајеве азбуке за слепе и познати аутор Ђорђе Маринковић чије се име везује за настанак песме „Тамо далеко”.

Кладовско „црно злато”

Дунавски горостас, риба моруна која може да живи више од века и нарасте неколико метара, хранила је својом непрерађеном икром сиромашне рибарске породице. Био је то кладовски ајвар. Само би је посолили свежу и исецкали црни лук, деца су јела кашиком. Откад је у Корбово код Кладова међу руским емигрантима двадесетих година прошлог века стигла аристократкиња Вјера Дејнега и донела свој тајни рецепт природног конзервирања драгоцених црних бобица, почиње производња кладовског кавијара, једног од два најскупља на свету. Моруну су ловили преграђивањем увала и великим мрежама, а превозили уловљену воловским колима. Рибарско газдинство „Ђердап” после Другог светског рата преузима прераду икре и промет кавијара. По изградњи хидроелектране, црноморске рибе више нису могле да пливају узводно у своја природна плодишта, па је основан и Центар за вештачку репродукцију 1991, који није дао већих резултата. Што због подизања нивоа реке и природног нестанка моруне, што због претераног улова пре тога, деведесетих замире производња кавијара.