Ако је знање моћ, зашто су наставници немоћни

У одељењу од 28 ученика, једна учитељица или учитељ, током једног часа, има 96 секунди да се посвети сваком од својих ученика, да реши сваки проблем или недоумицу коју ђак има, да одговори на свако његово питање, провери да ли је ужинао, да му веже пертле или га томе научи, да га утеши ако је тужно, измири посвађане другове и другарице, да стане уз ученика и подстиче га, усмерава, исправља, да кроти одлутале дечје мисли, да мале идеје развија у велике, да ђака похвали. На крају, када је то неопходно и за ученика добро, да га и укори. За 96 секунди, по ученику, на једном часу, и то само под условом да не каже ни реч о ономе што је на том часу предвиђено планом и програмом  – илустровала је стање у школама Сена Вукотић, наставница српског језика и књижевности у Основној школи „Мито Игумановић” у Косјерићу.

Помно су је слушале колеге у Сали хероја на Филолошком факултету док је говорила на протесту Друштва за српски језик и књижевност Србије, као практичар из учионице али и родитељ који са својом децом, како је рекла, пролази кроз предшколски и основношколски циклус образовања, а који „уколико се овако настави, неће више бити циклуси него циркуси”. Доносиоци одлука истрајно се одупиру константним вапајима просветних радника да се смањи правилницима предвиђен максималан број ученика у одељењу.

– Свима је јасно да се ми у образовању више не бавимо личношћу детета као ствараоца, креативног, емотивног и социјалног бића, већ му усипамо у главу, као тешки бетон, план и програм који су нам прописани. Овакав концепт школе био би неподношљив да није појединаца који су спремни да раде у нехуманим условима очекујући да за то неће бити награђени. Можда би сви ти ентузијасти требало да стану, престану да раде. Можда би ту страшну тишину неко и чуо – истакла је Вукотићева.

Она је један од координатора Актива педагошких саветника Србије, који је, како је објаснила, настао удруживањем свих запослених у неком од педагошких звања од предшколских установа, преко учитеља, наставника у основној и средњој школи до стручних сарадника – педагога, психолога и логопеда у доуниверзитетском образовању.

– Стручна и шира јавност недовољно знају ко су педагошки саветници. Тренутно у Србији има око 600 просветних радника који су стекли оваква звања. Она су степенована у четири нивоа: педагошки саветник, самостални педагошки саветник, виши педагошки саветник и високи педагошки саветник. Звање саветника постоји и у другим професијама и секторима, практично у свим јавним установама, и законом је уређено да можете професионално да напредујете у звање саветника које би се потом свуда обрачунавало и као додатни коефицијент на основицу плате. Свуда, осим у просвети – нагласила је Сена Вукотић.

Појаснила је, што прописи налажу, да би просветни радник стекао звање педагошког саветника мора да покаже висок степен квалитета рада. То мора и да докаже мерљивим и проверљивим активностима и документацијом о стручном усавршавању, реализацији угледних и огледних часова, успеху ученика на републичким такмичењима, учествовању у међународним смотрама знања, истраживањима, пројектима, писању стручних радова, менторском раду...

– Људе у звању педагошког саветника препознају и награђују стручна удружења признањима за најбоље примере добре праксе. Парадоксално, наше министарство нас не препознаје као стратешки потенцијал – указује Вукотићева.

Актив педагошких саветника, како је нагласила, више пута је предочио просветном врху четири захтева: да се педагошким саветницима увећа плата у складу са стеченим звањем, да они буду ангажовани за стручне послове ресорног министарства и оба просветна завода, да учествују у изменама правилника који се тичу образовања и да се адекватно бодују када се праве листе технолошких вишкова у школама.

– Ти захтеви до данас нису разрешени. Важно је рећи да Закон о запосленима у јавним службама, као и Закон о основама система образовања и васпитања, предвиђа увећану зараду на стечено звање, али је примена тога везана за подзаконски акт који никад није донет. Дакле, не тражимо ништа ново, већ да се донесе правилник да би се спроводила законска решења. Министарству просвете обраћамо се већ годину дана да би се решио овај проблем, али безуспешно. Третман који имају најквалификованији у просветном систему може се означити као тотална небрига за квалитет образовања која се, нажалост, показује и кроз пуцање просвете на свим нивоима. Наши ученици постављају питање да ако је знање заиста моћ, како их ми то учимо, зашто онда ми изгледамо, и зашто јесмо, тако слаби и немоћни – истиче наставница из Косјерића.

Као педагошки саветник она наглашава да је беспомоћан положај наставника и школе као институције директно довео до охрабривања насиља у школама.

– Можемо се заваравати постојањем протокола о поступању у случају насиља. Ти протоколи су такви да не само да не сузбијају насиље и да се не баве превенцијом, него одсуством сваке суштине у њима, усуђујем се да кажем, да то насиље и подстичу. Ми смо се поставили као таоци насиља. Знамо да нас систем не штити – констатује Вукотићева.

Систем је преоптеретио и педагошку службу, каже и подсећа да се педагози не запошљавају према броју ученика, већ по броју одељења и немогуће је да покрију сваки облик ризичног понашања.