ТОМИНА ПЕСМА

Тешко је побројати све нападе које сам, заједно са још неколицином колега, својевремено морао да истрпим због елементарног аналитичког увида да Српска радикална странка уопште није тако хомогена као што се мисли, те да у њој већ дуже време постоје приметне и наизменичне тенденције „де-шешељизације“ и „ре-шешељизације“. Радикали су у српском политичком „мејнстриму“ годинама третирани као монолитно „царство зла“, а евентуалне разлике и пукотине које су се код њих све више назирале тумачене су само као још једно радикалско лукавство и перфидна замка за збуњивање лаковерних гласача. А Томислав Николић не само да у том погледу није био никакав изузетак, него је, нарочито у време председничких кампања, управо због његовог блажег, за радикале атипичног наступа, на његов рачун изливано више увреда и жучи него чак и на самог Шешеља.

И зато је сада помало комично гледати како се из истих оних кругова који су били склони да радикале мање-више третирају као политичке губавце, да не кажем - звери, данима простире црвени тепих Томиславу Николићу, његовим радикалским саборцима и његовој будућој странци.

(Не)очекивано дистанцирање од Шешеља и остатка Српске радикалне странке за сада је користило Томиславу Николићу макар утолико што је у јавности најзад могао да чује и похвале на свој рачун. Тако је „Тома гробар“, „Тома тастер“ и „Тома марионета“ преко ноћи постао „Тома реформатор“, „европејац“, а његово одвајање од Шешеља проглашено за „нешто најбоље што је задесило српску политичку сцену“. Већина ових садашњих похвала је, наравно, претерана – баш као што су такве биле и пређашње критике – а неке су чак и директно контрапродуктивне спрам Николићевих будућих политичких амбиција. Али овај најискуснији српски парламентарац, Павле Вујисић српске политичке сцене, генијални натуршчик који је, иако без формалног образовања, постао готово појам и еталон свог заната, као да више нема снаге или воље да одбије или раскринкава ове данајске комплименте.

Један од колега аналитичара, који годинама уназад поводом радикала није успео да састави нити једну једину, макар неутралну, а камоли афирмативну реченицу, изјавио је како ће за Николићем отићи онај „млађи, лепши и паметнији“ радикалски свет. Тако су, на крају, од свега овога неку вајду видели и сами радикали. Наиме, макар и ретроактивно, неко је у јавности признао да се и међу њима може наћи чак и понеко млад, леп и паметан. А са Николићем ће, наравно, отићи разни – али пре свега онај мекши, прагматичнији и властољубивији део радикалског тела. Отићи ће они уморни од великог србовања и ,,Велике Србије”, они којима је досадило да буду вечити „морални победници“ и који се надају да ће са Томом пре него са Шешељем стићи до свог колача власти.

Николић је највероватније искрен када говори о односима у врху радикала и притиску којем је био изложен. Ипак, ако се пажљивије прате његови наступи, постаје очигледно да се Николић није дистанцирао само од Војислава Шешеља и његовог ауторитарног начина вођења странке. Да се не лажемо, Тома је направио велики заокрет, да не кажемо, салто мортале у односу на све оно што је годинама уназад био и говорио. Чак ни његова несумњива вештина, као ни исто тако несумњива наклоност медија који нису показали много амбиције да превише чачкају по мотивима и позадини Николићеве метаморфозе, није могла да прикрије чињеницу да Тома данас ипак другачије говори не само о Шешељу, него и о Европи, Русији, ССП-у, а нарочито о Борису Тадићу и Демократској странци.

Николић је сувише искусан да би био несвестан подршке коју су му у овом актуелном обрачуну са Шешељем пружили сви они који никада нису имали лепе речи за радикале, нити за њега лично. Исто тако, исувише је искусан да би могао имати илузије како је та подршка „ничим изазвана“, бесплатна и безусловна. Зато су, у суштини, могућа само два тумачења онога што већ две недеље гледамо на политичкој сцени.

Или је, једноставно речено, Тома „легао на Тадићеву руду“ и истакао своју кандидатуру да у неком наредном дељењу карата он буде „Дачић уместо Дачића“. Или је само „лукаво“ прихватио ову подршку својих дојучерашњих непријатеља не би ли се осветио Шешељу, преузео му странку и гласаче, и коначно оформио једну „нормалну“, умерено патриотску и конзервативну странку, кадру да се, према потреби, са Тадићевим ДС-ом равноправно бори или пактира. Е, сад, сигурно да ће у наредним данима Николић и његови следбеници инсистирати управо на овом другом тумачењу. Могуће је да ће у њега чак и искрено веровати. Али је невоља што се у конкретној политичкој пракси, као и у очима доброг дела радикалских гласача, ово друго неће моћи јасно разликовати од оног првог.

Све у свему, много је ту више питања него што је некако збуњени и смањени Николић у својим безбројним наступима последњих дана имао одговора. И можда се управо у неким од тих питања, односно Николићевих немуштих одговора, крије разлог због чега је Александар Вучић одлучио да, барем за прво време, па и по цену могуће маргинализације, остане изван читаве приче. Другим речима, на крају баладе ће од свега овога вероватно више радикали имати штете, него што ће сам Николић имати користи. А то је, можда, и био циљ!?

Главни уредник часописа 
,,Нова српска политичка мисао”