Мироова уметност у тршћанском амбијенту

Специјално за „Политику”

Трст – Дела шпанског сликара Хуана Мироа усидрила су се овог лета у Трсту. У медитеранском окружењу, дугим каменим шеталиштем уз море, по ободу старог градског језгра, стиже се поред малих антикварница до Музеја Револтела – Галерије модерне уметности који је прошле године обележио век и по постојања. Одмах по уласку у велелепни простор посетиоце дочекује изложба под називом „Омаж Мироу”,  а кустос је Акиле Бонито Олива, цењени италијански ликовни критичар, теоретичар уметности и професор. Од априла када је отворена поставка до 24. септембра публика може видети око 80 Мироових дела, литографија, цртежа, плаката, керамичких радова, ту су и таписерије, илустрације, слике из француских музеја, али и приватних колекција. Ту су и фотографије Мироа, књига и часописа које је илустровао и докумената о његовом раду. Веома маштовито изгледа мултимедијална инсталација у призeмљу, у соби без плафона где се са горњих спратова могу гледати пројеције по зидовима видео-снимака најпознатијих слика чувеног Шпанца. Ако ступите у тај простор, постаћете део Мироових слика, што опет постаје веома забавно искуство, а за младе свакако едукативно.

Публика различитог узраста, да додам да је било доста деце, радо је разгледала живописан Мироов надреалистички свет симбола. Сви изложени радови покривају период од шест деценија у каријери познатог Шпанца, једног од највећих уметника двадесетог века,  од 1924. до 1981. године, с посебним акцентом на трансформацију сликовног језика, којем се каталонски уметник посветио у првој половини двадесетих година прошлог века, документујући своје уметничке метаморфозе у областима цртања, сликања, колажа и таписерије. 
Све што је Миро користио, сва  разноврсност облика и изражајних средстава , од сликарства преко керамике до графичког рада, пружило му је могућност да изрази свој оригинални креативни дух кроз знакове, боје и површине. У ствари, Миро је користио било коју врсту материјала за стварање: платно, картон, дрво, керамику, комаде гвожђа. Све се, како је уметник тврдио, може уздићи до уметничког ремек-дела, а довољно је да црпимо надахнуће из најдубљих емоција и ослободимо се условљавајућих академских догми. 

Концепт изложбе подразумева пролазак посетилаца кроз неколико етапа Мироовог стваралаштва, рецимо већи сегмент поставке чине литографије које су биле велика страст аутора, а приказују се и бакропис и графички експерименти између педесетих и деведесетих година у којима је цео универзум представљен Мироовим креативним поступцима. Други слој приче представља његову сарадњу са часописом за уметност „Derriere le Miroir” , који је уређивао  Aime Maeght и сарађивао са најзначајнијим уметницима тог доба. Миро је био један од великих протагониста овог изузетног часописа, за који је створио значајна графичка дела и данас веома тражена, а сада су пред публиком.  Један старији пар посетилаца изложбе је на питање шта им се највише допало одговорио да су то баш ове литографије.

Илустровање књига поезије и кратких прича за Мироа је било задовољство. Био је опчињен стиховима Тристана Царе, румунског песника, затим  Превера и других познатих књижевника, волео је да на основу њихових речи ствара аутентична дела. И сами његови радови имају поетске називе и говоре о блискости са књижевношћу. Веома тражени у свету колекционара, изложени су и Мироови плакати за чувене манифестације, направљени у литографској штампи. Ту су и керамички предмети у којима Мироове боје и његов знак од такорећи украса чине префињена дела. Његове слике представљају једну од највиших тачака уметности, увек позициониране између фигурације и апстракције, и у стању су да пробуде радост живота. Уметник је веома волео музику, радио је омоте плоча познатих музичара, као и сценографију и костиме за опере и балете. Занимљиво да је једна од овде изложених слика  „Les essencies de la terra” из 1970.  власништво балерине Олге Смирнове.

Сликар, вајар и керамичар Хуан Миро (Барселона 1893 – Палма де Мајорка, 1983) један је од најзначајнијих уметника двадесетог века. Његов отац био је часовничар, а породица га је у младости наговорила да студира економију и ради као рачуновођа у продавници. Због тога је доживео велику кризу као осамнаестогодишњак, одлучивши касније да промени живот и 1920, са 27 година, одлази у Париз, био је више гладан него сит, али ту упознаје Пикаса, Тристана Цару, Ернеста Хемингвеја, са којим је друговао, чак су билиспаринг партнери у боксу, а сусреће и многе друге значајне људе тог доба. Непосрено пре тога говорио је: „Успео сам да у целости раскинем са природом, моји пејзажи немају никакве везе са спољашњим светом.”

Вратио се у Барселону дванаест година касније, али по избијању шпанског грађанског рата силом прилика опет одлази у Париз. Међутим, 1940. године француску престоницу напале су нацистичке трупе, па Миро бива приморан да се одсели у Шпанију. После Другог светског рата 1945, педесетогодишњи сликар иза кога је око три деценије креативног рада постао велико име модернизма. Његови загонетни мотиви налазили су се на муралима, керамици, таписеријама и тканинама, скулптуре од бронзе и камена украшавале су јавне просторе. Постао је имућан и у великом атељеу у Палма де Мајорки на миру је стварао.

Ова изложба не садржи најзначајнија ремек.дела из великих музеја,  попут чувене слике „Фарма” (налази се у Националном музеју у Вашингтону), коју је својевремено од аутора купио Ернест Хемингвеј, али нас успешно уводи у срж поетике великог уметника. Тим пре што је много тога што се овде може видети стигло из приватних колекција и не излаже се често у јавности.