Носталгична потрага за изгубљеном младошћу

Носталгично и патинирано, уз све познате елементе који су красили и претходне филмове из серијала о Индијани Џонсу, али без оне дражесне наивности, чак и поетичности које су некако ишле уз потпис Стивена Спилберга. И без превеликог узбуђења.

Пети наставак Лукасовог и Спилберговог филмског чеда, насловљен „Индијана Џонс и артефакт судбине“, сада у режији је Џејмса Манголда („Воз у 3.10 за Јуму”, „Логан”, „Вулверин”, „Против свих”) професионално је скројени низ епизода које нас воде од Алпа, Њујорка до Египта, Марока, Сицилије и Грчке, са акционим сценама технички савршеним али без оригиналности и са смешно-апсурдном завршницом повратка јунака у прошлост, до опсаде Сиракузе.

 Свако време носи своје бреме, па тако и авантуристичка сага о највољенијем археологу-авантуристи на свету. Од прве авантуре Индијане Џонса, у тумачењу Харисона Форда у „Потрази за изгубљеним ковчегом”, прошло је чак 42, а од оне последње – „Краљевство кристалне лобање” већ 15 година. И шта после толиког протока времена очекивати осим великог поштовања према творцима једног од највољенијих филмских ликова свих времена, са браон шеширом и сада већ култним бичем у рукама, и поштовања према глумцу Харисону Форду (80 година) који је Индијани Џонсу подарио и крв и месо и вечност. Зато не бринем за гледаност „Артефакта судбине” у биоскопима широм света, иако овај филм није оно што бисмо ми сви желели да буде. И не може то бити, Индијана одавно више није млад. Уосталом, Манголдов „Индијана Џонс 5” и јесте филм о старењу.

 Све почиње забавним, атрактивним и адреналински повишеним двадесетпетоминутним прологом – акционом секвенцом у којој је примењена компјутерска техника подмлађивања. Тако видимо „младог” Индијану (Харисона Форда) како се пентра по нацистичком возу пуном отетог археолошког и уметничког блага, бори се са немачким војницима (то је нит која се провлачи кроз свих пет филмова), заједно са својим колегом Бејсилом Шоом (Тоби Џонс), суочава се са Јиргеном Фолером (Мадс Микелсен), нацистичким научником и математичарем, и спасава што се спасти може. Последња је година Другог светског рата. И затим одмах следи тај временски скок у 1969. годину, када је Нил Армстронг закорачио на Месец, и у другачију атмосферу и темпо филма када се чини да је писцу сценарија (Лоренс Касдан) понестало креативности. Ту радња филма тече од сцене до сцене, уз избегавање напетости и узбуђења и уз појаву низа ликова без суштинских мотивација.

Почиње, заправо, предугачка прича неиспуњена довољно значајним догађајима, са често заглављеном радњом и појавом „лоших момака” који се не могу схватити озбиљно. У овом делу поново сусрећемо Микелсена као Јиргена Фолера који сада (попут многих немачких научника пресељених у Америку) ради за Насу, али не одустаје од свог вишедеценијског циља – да пронађе другу половину Архимедовог бројчаника, тог најжељенијег артефакта у облику точка судбине што враћа у прошлост, с којим би могао да исправи све Хитлерове грешке. Ни у поновној Фолеровој појави нема незаборавних тренутака, нема занимљивих интеракција са осталим ликовима. Микелсен једноставно не добија довољно простора да изгради замишљени заповеднички ауторитет...

Слично се догађа и са ликом Хелене Шо, Бејсилове кћерке и Индијаниног кумчета, у тумачењу Фиби Волер-Бриџ. Она је уз Индијану други главни протагониста приче, представљена и као његов наследник и као специфичан антихерој, али је проблем у томе што филм скаче напред-назад између овакве две презентације њеног лика, што повремено збуњује. За разлику од Индијане који се читаву каријеру посветио борби да пронађене историјске реликвије буду у музеју како би сви у њима уживали, Хелена Шо жели да искористи своје археолошко знање како би се обогатила без обзира на последице и жртве. Упркос њиховим супротстављеним мотивима и заједничкој прошлости, ликови Хелене и Индија заправо се не сукобљавају нити развијају личну драму...

У филму је превише акције, а премало узбуђења, али упркос слабој и неуједначеној причи и форсирању носталгичних тонова Манголдов „Артефакт судбине” носи са собом довољно „шмека“ оне старе филмске школе и сећања на „Потрагу за изгубљеним ковчегом“. А знате зашто? Зато што је један једини и јединствени Индијана Џонс и сада у телу Харисона Форда. Без њега, све бисмо ово брзо заборавили.