Почаст војсци, застави, химни

Да ли поново важи она стара изрека да радо Србин иде у војнике?

По подацима саопштеним током свечане промоције нове класе официра Србије, интересовање за војне школе расте, а број пријављених младића и девојака двоструко премашује слободна места. Директан ТВ пренос дефилеа студената Војне академије, уручивања награда најбољима од њих, поздравних говора високих званичника... приближио је јавности образовно-научну делатност Војске, а садржај и изглед церемоније уверио да држава Војсци придаје важност и признаје значај.

Дошло је, изгледа, време, да се национално самопоштовање ојачава директним позивањем на традицију, па и војничку, да се наглашено користе симболичка средства, па и официрска сабља као парадигма војничке части, да се атрибути државности поносно приказују, па и кроз војну параду ешелона који громогласно узвикују: „Служимо Србији!”

Такве симболичке радње, којих се друге земље никад нису ни одрицале ни либиле, свесне њиховог утицаја на развијање патриотских осећања, поново, чини се, хватају корена у Србији. Државна застава виђа се све чешће, не само на победничким плећима наших спортиста, већ и у службеним просторијама и на службеним здањима, на сајмовима, приредбама, културним смотрама. Државној химни више се не звижди, али остаје да је још многи (па и председник Републике) мало боље савладају. Можда би могла да помогне школа – не тиме да је ђаци, као у САД, обавезно певају на почетку сваког радног дана, него да знају да је отпевају на крају основног школовања, онако како су то учинили дипломци Војне академије.

Само два дана после поменутог преноса, РТС је репризирао једну десет година стару емисију, пример старе и светле српске војничке традиције. Био је то запис Дамјана Мацуре о Љубомиру Петровићу, ратнику Јуришне чете Дванаестог пука „Цар Лазар” Шумадијске дивизије, на један од његових последњих рођендана. Цела исповест овог солунца, цела биографија тог професионалног војника и војног педагога, сведочили су о високим вредностима – људским, моралним, стручним – целе српске војске онога доба. Срећа је што се та врста докумената о једној херојској генерацији, од које се има шта баштинити не само у војним питањима, сачувала у архивама РТС-а и што се повремено, пригодним поводима, она и њој сличне могу вратити на екран.

За репризирање свеже епизоде из репортерско-документарног циклуса „Квадратура круга” Бранка Станковића о Цинцарима није било такве врсте повода. Али је не мање занимљиво – и за познавање националне историје корисно – телевизијско интересовање за овај аутохтони балкански народ, „балканске хазаре”, који је своје животворне, предузетничке, интелектуалне, уметничке потенцијале уткао и у развој Србије. Због свих великих доприноса породица Зиси, Пачу, Ичко, Кики, Нуши... ваља их се с поштовањем сећати. А будући да емисија казује како су Цинцари својим радом и делима „Србе повели у Европу” – у коју ови никако да стигну – подсећање на то цинцарско умеће има додатног, актуелног смисла.