Како сам остао у кршу

Оптимисти међу нама очекивали су да Европа „одмрзне” прелазни трговински споразум са нама. Али, сазнали смо после радног ручка, да то Холандија и Белгија нису желеле да буде на менију. Шта је био дезерт не знам, али за нас нема ни салате. Само нам је хладно послужено још једно – НЕ.

А тако нам је требало топло ДА. Ако не због високе политике онда због најављеног смањења царина на увезене аутомобиле, јер многи су сити кршева а бољи ауто за већину је још недостижан. Коју хиљадарку јевтинија лимузина, мало ли је.

И тако чекајући Европу да каже ДА, остадох у свом кршу.

Чекајући „белу шенген листу” потражио сам поново везу у једној од амбасада.

И после свега, из уста европских моћника текао је мед. Оли Рен глатко нам препоручи да ми почнемо са применом Споразума о придруживању ЕУ без обзира на то што Србију неки од њих не желе у свом друштву.

То ми некако личи на ситуацију у којој купујем нов ауто, на који царина још није преполовљена па тако још није појефтинио, на кредит који ми банка још није одобрила.

Чекам ја и Фијат. За марку не питам, јер сам запамтио да је најбољи ауто нов ауто. У пракси дугој 47 година још се нисам дочепао прилике да се у то и сам уверим. Али верујем старијима.

Јединствену шансу да се домогнем румунског „логана”, без царине, пропустио сам. Да л’ да жалим. Сада су и Румуни у Европи. Рено је знатно унапредио „дачију” ал’ и они су морали да нам уведу царине, а ми још чекамо и препричавамо шта смо у тој земљи могли да добијемо за прошверцоване жвакаће гуме и најлон чарапе.

Громогласно смањење царина испразнило је салоне аутомобила. Нова година није далеко, па је обећана уштеда од које хиљадарке евра звучала баш добро. Што скупљи ауто, то већа уштеда. Значи – што сте богатији то ћете и више уштедети.

Побунили су се дилери возила па чак утврдили да неће бити појефтињења од 10 одсто, и ако се царине за толико оборе.У праву су. Само, аутомобили не би требало да појефтине 10 него 11,8 одсто зато што се ПДВ обрачунава на мању основицу. До појефтињења не би дошло само ако би дотични дилер хтео да заради више па подигне маржу.

Али, после још једног европског НE, остала нам је само нада. Обичан човек живи од наде, а умире од оног што добије. Можда срећом и овог пута добисмо – ништа.

Али тврди смо ми. Чекаћемо и сачекати ту Европу. Само још и они да схвате да смо им ми потребни па да кажу ДА, а затим промене Лисабонски споразум који би анулирао и оно ирско НЕ против даљег ширења Уније.

Нама Европа несумњиво треба. Ако ни због чега другог оно због аутомобила: немачких поузданих, француских удобних , шведских јаких, италијанских стартних...

И ја ћу једнога дана, надам се, јездити новим аутопутем, у новим колима, Европом без граница. Надам се, пре него што постанем старац који се касно докопа кабриолет спортњака. А ако и будем такав – ваљда ће ми остати још која длака на глави да завиjори на ветру.