Ердоган и Путин ће још дуго трајати

Западни притисци на Турску гурају нашу земљу све ближе Русији. Ми смо у деликатној ситуацији да балансирамо у међународним односима, а на Европи и Америци је да виде да ли хоће Турску ближе себи или ће нас, својим политикама какве су до сада водили, гурати све више ка Истоку, ка Русији и Кини, објашњава у разговору за „Политику” позицију своје земље професор Хусеин Багџи, директор Института за спољну политику у Анкари, који важи за човека веома утицајног у сфери турске спољне политике. У Београду је боравио као гост Института за европске студије и амбасаде Турске поводом стогодишњице од оснивања Републике Турске.

Ваш председник Реџеп Тајип Ердоган је веома близак с председником Руске Федерације Владимиром Путином. Шта је ту интерес Турске, а шта Русије?

Постоје евидентни интереси с обе стране. Ердоган и Путин су два најдуговечнија западна политичара. И у поређењу с другима, обојица су дуже од 20 година на власти. Обојица имају озбиљне амбиције и желе да промене нешто у свету и у својој земљи и зато се често говори о Путину као новом руском цару, а о Ердогану као новом султану. Они имају велико поверење један у другога. Русија има разне врсте интереса за сарадњу с Турском на Кавказу и у централној Азији. Са Запада нас стално критикују да кршимо људска права. Међутим, народи Казахстана, Туркменистана и други Турску виде као озбиљну регионалну силу с репутацијом, ми смо неко ко помаже и Русија је врло заинтересована да с Турском заједнички делује према овим земљама.

Осим тога, пет милиона људи годишње долази из Русије у Турску, инвестирали су 22 милијарде долара у нуклеарку у Турској, одложили дуг од две милијарде долара према „Гаспрому”. Све нам је то врло важно.

Од 24. фебруара прошле године свет није исти, озбиљно се мења, присуствујемо рађању новог светског поретка. Ердоган ће бити ту следећих пет година, а и Путин ће сигурно бити ту још дуго, док се западни лидери мењају. САД, ЕУ, Русија и Кина су глобални играчи. А Ердоган с пет година испред себе има врлодобру позицију. Турска у новој међународној расподели неће учествовати као слаба земља, него као модификована регионална сила и потенцијално озбиљан глобални играч. У том мешању карата Турска ће имати добру позицију.

У Вашингтону не гледају благонаклоно на ваше приближавање Москви. Како видите будућност ваших односа са САД?

Ја бих то назвао трансакционим интересом. Нема суштинских разлика с Америком ни према кримском питању ни према Украјини. Турска је на истим позицијама као и САД, врло јасно смо осудили и анексију Крима и војну интервенцију у Украјини и у том смислу чврсто смо део НАТО-а.

С друге стране, постоје и неки различити ставови. Очекујемо да Вашингтон покрене процес испоруке авиона Ф-16, а од Турске се тражи да отвори простор за учлањење Шведске у НАТО. То је нека врста трговине.

Да ли то значи да вас Вашингтон уцењује? У међувремену сте од Русије купили противваздухопловни систем С-400.

То није уцена. Реч је о врло сложеном процесу у којем преговарају три стране – Вашингтон, Анкара и Стокхолм. Турска тражи од Америке авионе Ф-35, чију продају није дозволио Барак Обама, као што није дозволио ни продају система „патриот” Турској. Подсећам да је Доналд Трамп због тога критиковао Обаму, а кад је дошао на власт ни он то није учинио. Највећи део, 95 одсто авијације коју имамо, чине Ф-16 и неопходно нам је, као најисточнијој земљи НАТО-а, да имамо модернизовану авијацију. Ми и даље желимо Ф-35, али ћемо се сада задовољити дозволом да модернизујемо Ф-16. Куповина система С-400 од Русије последица је чињенице да Американци нису урадили свој посао и ми смо као део политичког компромиса с Русијом инвестирали у куповину С-400, али га нисмо користили, нити имамо намеру да га користимо. То нам је нека врста сигурности.

Какве су шансе да на самиту НАТО-а у Вилњусу, који се одржава за недељу дана, Турска Шведској да зелено светло за учлањење?

Одлука Шведске, која је двеста година била неутрална, јесте историјска одлука шведског народа. Руска агресија на Украјину произвела је тај ефекат да све државе које имају такве снажне суседе почну да преиспитују своју позицију неутралности и да траже неки шири оквир који ће им гарантовати безбедност. Генерално, Турска никад није била против проширења НАТО-а и сада је северно крило НАТО-а ојачано Финском, што смо подржали. Русији је остао Калињинград као нека врста излаза. Турска је сада практично излаз за Русију у разне делове света.

Кад је реч о Шведској, очекујем позитивно разрешење, али то више не зависи од нас, него много више од Шведске. Они јесу променили Устав, али имају и обавезе у погледу сузбијања тероризма, што очекујемо од њих.

Какве промене можемо очекивати у домену спољне политике Турске, јер је у новој влади на чело министарства дошао Хакан Фидан, који је у претходном периоду био на челу безбедносне службе?

Новог министра лично знам већ дуго година. Неслужбена титула му је чувар Ердоганових тајни. Председник се навикао да му верује у проценама и информацијама, а пошто обавештајне службе у свим озбиљним државама сарађују с министарством спољних послова, на неки начин је логично његово постављење. Међународни односи ће имати веома важну улогу у наредном периоду. И раније је Ердоган тражио неки нови правац јер је био разочаран како је Ахмет Давутоглу водио спољну политику. Нови министар у потпуности треба да настави спољну политику коју је Ердоган водио после Давутоглуа.

Влада данас у Турској функционише као и у Америци, односно она је део председникове администрације и више је бирократски него политички настројена. И ова нова влада је превасходно технократска. Зато је врлодобро решење избор Хакана Фидана. Као прво, он неће да говори превише. Његова претходна каријера научила га је да буде човек који је опрезан, који не говори много, али говори прецизно и одмерено што нам треба у наредном периоду.

Друго, за разлику од његовог претходника Мевлута Чавушоглуа, неће ићи у сопствена тумачења, него ће више бирократски бити везан за правац који постави сам председник. То нам је сада потребно ради стабилности и предвидивости, једне врсте консеквентности у спољној политици. Чавушоглу је више имао наступ поларизације и конфликата у међународним односима, а Хакан Фидан ће имати мање снажну реторику, која нам је сада потребна.

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен недавно је била у Анкари и разговарала с Ердоганом, да ли је то неки сигнал да ће бити напретка у евроинтеграцијама?

Упркос реторичким сукобима између Турске и Запада генерално, пре свега ЕУ, ми никада нисмо формално одустали од идеје европских интеграција. Номинално, тај процес је у току, али није било отварања и затварања поглавља. Турска је заинтересована за наставак тог процеса, али много зависи од саме ЕУ. Занимљиво је како ће се решавати питање миграната и спорних односа Брисела и Анкаре, и да ли ће то ићи заједно с отварањем нових поглавља и покретањем целог процеса надаље или ће он остати само на папиру. Ту је и проблем руско-украјинског рата, који је додатно дестабилизовао цео овај простор. И сама ЕУ треба да размисли да ли јој Турска треба и као партнер у очувању стабилности.

Турска је врло често са Запада критикована због кршења људских права. Један од највећих спорова са западним земљама и ЕУ је случај ухапшеног Османа Кавале, који је за Запад филантроп и демократа, а за Турску човек који је озбиљно угрозио државу.

Запад је због односа према мигрантима 2015. и 2016. изгубио свако морално право да говори о људским правима. Средоземно море је постало највећа гробница, а Запад ништа не предузима.

Кавала је био спонзор протеста 2013. године, кад су почели сукоби Ердогана с гуленистима. На суђењу Кавали било је 10 амбасадора из земаља ЕУ, укључујући и шведског. И Турска је тражила да свих 10 постану „персона нон грата” јер крше члан 41 конвенције о дипломатским односима, који забрањује дипломатама да се мешају у унутрашње ствари једне земље. Турска је то доживела као једну врсту притиска.

Гезипротести 2013. изазвали су велику трауму у друштву и велику трауму и код самог Ердогана. Прва три дана то су били демократски, легитимни протести, а онда су Радничка партија Курдистана (ПКК) и други радикални елементи ушли и радикализовали унутрашње односе. То је постао лични сукоб Ердогана и Кавале. Дошло је и до озбиљне поларизације у турском друштву. И настао је страх од радикализације и неког покушаја обојене револуције. Дакле, то је унутрашње политичко питање Турске, а Европска унија нема право да се меша.

Турска је пустила из затвора америчког свештеника Ендруа Брансона, за кога је постојала индиција да подржава ПКК. Трамп је послао лично писмо Ердогану, које му је уручио Мајкл Пенс, и тражио да се Брансон пусти због америчких избора до Дана независности. Дан пре тога третиран је као терориста. Ердоган је донео политичку одлуку и он је пуштен, као нека врста уступка Америци.