Није лако бити за Европу

Опет ништа. Европска унија није одобрила привремени споразум који би донео трговинске и друге преференцијале у међусобним економским односима и повео Србију на пут европских интеграција. Чак и да не доноси користи на економском плану, био би то важан гест добре воље ЕУ према Србији и доказ да већина њених гласача није погрешила када се определила за Европу. Овако, Тадићу свакако није пријатно и вероватно се осећа подоста изневереним у својој проевропској оријентацији.

Некада је међу реалполитичарима била популарна стратегија штапа и шаргарепе и циљна земља је знала шта је чека. Сада су нестали и једно и друго у режији нехомогене Европске уније, која се тешко договара и око штапа и око шаргарепе. Замењени су тзв. меким приступом, тј. комбинацијом умерених притисака и наговештаја срећне будућности. Која никако да стигне. Мислим да нема сумње да је Запад уверен да је Србија попустљива и да ју је потребно мало притиснути да би се добило оно што се жели. А то притискање треба завити у шарени папир како би се лакше продало и Србији и сопственом јавном мњењу.

У ствари, сасвим је могуће да Европска унија игра игру са Србијом, а и са својом јавношћу, у којој се договорено створила подела на велику већину земаља које су, наводно, врло добро расположене према Србији и хоће да јој помогну на путу ка Европи, и на изразиту мањину од једне или две земље које тврдо инсистирају на овом услову и које, ето, не дозвољавају добронамерној већини да Србији изађе у сусрет.

Већина у тој подели улога покушава да задржи јавно мњење Србије у уверењу да је од Европе дели само један корак, који додуше стално измиче, али да је потребно само још мало напора, само да се испуни још један захтев, па да нас Европа пригрли. Таква илузија је нужна да би се уопште могло тражити нешто, а да се ништа не да. Са друге стране, рекло би се да држање мањине изражава прави став политичке елите Европске уније према Србији – то је политика сталног тражења уступака, где иза овог стоји следећи и тако редом.

Зашто је Холандија изабрана или се сама изабрала за улогу лошег момка и није важно – да ли из високих моралних разлога или из освете Србима због бламаже коју им је донела немоћ њиховог батаљона у Сребреници да заштити муслимане, или да би према мајкама из Сребрeнице показала саосећање и тако компензовала, макар на пи-ар плану негативне пресуде холандских судова по питању накнада породицама жртава. Важно је да ће се увек наћи једна земља да затеже како би остали могли да кажу: нисам ја!

Таквим односом према Србији ЕУ гура Тадића на Коштуничину позицију, јер није лако стално давати тражено без компензације, стално прихватати захтеве, а да се ништа не добије за узврат. Ствар је једноставна: Тадић је обећавао и Косово и Европу, а, некако, нема никаквих резултата ни код Косова, ни код Европе. Ако је и било очекивано да је код косовског питања тешко очекивати неки напредак, бар за сада, нада да ће прикључење Европској унији кренути с мртве тачке била је реална или је бар тако изгледала. А напретка нема. Чак су и наде у визне олакшице нестале из оптицаја. Другим речима, од знатно мекше позиције него што је Коштуничина ни Тадић ни Србија немају уочљиве користи.

Тешко да има сумње шта ће се догодити када Србија испуни садашњи захтев и допринесе хапшењу Младића и Хаџића. Јавиће се следећи: да Србија покаже кооперативност у вези са Косовом, јер, ето, нека нова Холандија условљава свој глас да ратификује ССП тим питањем. Остали би радо примили Србију за кандидата, па и члана ЕУ, али, видите, процес не иде, па нека Србија покаже више кооперативности своје будућности ради.

Није лако бити за Европу у Србији. Са економске тачке гледишта, привлачност Европе и Европске уније више би требало да почива на овдашњој жељи да се европеизујемо и поправимо своју државу него на упутствима и парама које би дошле током процеса придруживања. Изгледа да је боље да засучемо рукаве и сами и без формалних обавеза направимо нешто од Србије него да чекамо добру вољу других.

Члан Центра за либерално-демократске студије