Деда Ђорђе, прва вест

Никада не треба губити наду. Већ прежаљени, безнадежно индолентни Јавни сервис Србије у само два дана показао је да, ипак, има снаге за искораке који би могли да посведоче о некој новој клими и промени вредности у нашем друштву. Најпре је у недељу Дневник 2 почео вешћу о смрти Ђорђа Михаиловића, чувара гробља Зејтинлик, да би се тек потом, као друга, појавила вест о смрти Милана Милутиновића, бившег председника Србије. Већ сутрадан у директном преносу обраћања председника Србије и гостију из Холандије и Луксембурга који су дошли да решавају питања односа Београда и Приштине, забележен је још један крајње необичан догађај. Новинарка РТС-а поставила је председнику Србије питање о унутрашњим збивањима у Француској, једној од највећих земаља ЕУ.

Та два наизглед неповезана догађаја сведоче о симболичкој промени или бар наговештају те промене, како према себи тако и према другима.

У неким стандардним и чврсто утврђеним оквирима, а свакако од почетака овдашње телевизије, смрт бившег председника била би несумњиво ударна, док би вест о упокојењу ма колико значајног појединца била од другоразредног значаја.

Ђорђе Михаиловић, наравно, није био познат као појединац већ као последњи изданак једне породице која је више од сто година водила бригу о хумкама ратника страдалих у Првом светском рату. Важно је истаћи да, мада су пали за слободу Србије, они су као жртве принети на олтар у коме је извршен обред стварања Југославије. Та земља – иначе моја отаџбина – по природи ствари никада није могла да поштује те жртве као своје, нити да о њима брине у пуној мери као о својим жртвама. Уместо ње, ту бригу је преузела једна породица и бринула је читав век.

Има неке симболике у томе што, управо у време када је преминуо наш јунак стасава и у јавни живот Србије улази прва генерација која није оптерећена идејом, наслеђем, као ни живим сећањем на Југославију. Генерација којој, дакле, не значе много ни, у овом или оном правцу тенденциозни, наративи њихових родитеља о тој земљи. Генерација којој су, на пример, Хрватска и Грчка тек две земље које имају топло море и разуђену обалу и која тешко прави разлику између назива Словенија и Словачка. Једном речју генерација која нема проблем са подељеним националним идентитетом и којој је Србија једина земља – као што је био случај и са оном генерацијом која почива на Зејтинлику.

Другим речима, за нараштај који долази, односно за будућност ове земље, важнији је помен Ђорђа Михаиловића него једног од ко зна колико апаратчика на месту председника Србије у саставу Југославије. РТС је то приметио и тиме забележио промену јавности према себи.

Но, ништа мање није значајан ни наговештај промене односа Србије према другима. Уосталом, тек самосвесни ентитети могу изградити јасан однос према окружењу. Током протеклих тридесет година Србија се мучила да препозна себе. Ниједна друга бивша република, укључујући Босну и Херцеговину – која је, на њену наслеђену несрећу, унутар себе јасно подељена, није имала тако шизофрен однос према себи. Тај идентитетски слом, можда чак и више од територијалне неодређености, мучио је Србију још пре почетка распада Југославије. Идеје о другој, трећој и ко зна којој Србији само су вербализовани изрази тог идентитетског колапса који је кулминирао деведесетих година прошлог века. Од тада Србија постаје више објекат него субјекат промена и све теже је могла да се бави ма чим другим осим собом, а и себе је запустила.

Треба одмах рећи да није највећи проблем што су се други бавили и баве Србијом. То је сасвим нормално у све више међузависном свету. Идеја о немешању у унутрашња питања других земаља наслеђе је дубоког суверенизма који више не постоји. Логично је да у међуповезаном свету збивања у једној земљи имају значајне последице на збивања у окружењу па и читавом свету. Загађење неке реке, на пример, у једној земљи битно утиче на квалитет живота у свим земљама низводно и наравно да их се то тиче. Слично томе, политичке прилике у некој земљи могу битно утицати на збивања у другим земљама. Отуда је логично да премијере Холандије и Луксембурга, посебно као припаднике глобалне елите, интересују збивања у Србији.

Проблем је, међутим, што Србија нема више интересовања за збивања у другим посебно развијеним Европским земљама. Расно мотивисани немири у Француској и другим земљама и те како могу да се одразе на збивања у Србији. Долазак на власт, на пример, екстремно десних партија нерасположених према мигрантима могли би битно да промене услове живота и права наших држављана на привременом раду у тим земљама. Српски званичници би свакако морали да разговарају са опозицијом у Немачкој, Великој Британији и у другим важним европским земљама јер промена власти би могла, како у политичком, тако још више у економском смислу да утиче на прилике у Србији и томе слично.

Укратко, Србија нема снагу да утиче на промене у другим земљама, нити то у крајњој линији треба да буде њен циљ, али одређена врста реципроцитета у односу према другима увек је пожељан модел понашања, а притом има и своје практично оправдање.

Србија није Турска да може да спречи улазак Шведске у НАТО, нити Кина да припрети болним последицама онима који угрозе њена права. Међутим, сасвим је прикладно да покаже интерес за унутрашња питања у другим земљама које се интересују за КиМ и друга наша унутрашња питања. Ако ништа друго, тиме се стиче одређена доза одавно заборављеног самопоштовања. Њега, међутим, не може и неће бити док се не реши питање националног идентитета. Или још прецизније, јачање идентитета и самопоштовања два су паралелна и међузависна процеса. И зато су два догађаја која је у два дана забележио јавни сервис, мада различита, суштински тесно повезана.

Професор на Филозофском факултету у Београду