Deda Đorđe, prva vest

Nikada ne treba gubiti nadu. Već prežaljeni, beznadežno indolentni Javni servis Srbije u samo dva dana pokazao je da, ipak, ima snage za iskorake koji bi mogli da posvedoče o nekoj novoj klimi i promeni vrednosti u našem društvu. Najpre je u nedelju Dnevnik 2 počeo vešću o smrti Đorđa Mihailovića, čuvara groblja Zejtinlik, da bi se tek potom, kao druga, pojavila vest o smrti Milana Milutinovića, bivšeg predsednika Srbije. Već sutradan u direktnom prenosu obraćanja predsednika Srbije i gostiju iz Holandije i Luksemburga koji su došli da rešavaju pitanja odnosa Beograda i Prištine, zabeležen je još jedan krajnje neobičan događaj. Novinarka RTS-a postavila je predsedniku Srbije pitanje o unutrašnjim zbivanjima u Francuskoj, jednoj od najvećih zemalja EU.

Ta dva naizgled nepovezana događaja svedoče o simboličkoj promeni ili bar nagoveštaju te promene, kako prema sebi tako i prema drugima.

U nekim standardnim i čvrsto utvrđenim okvirima, a svakako od početaka ovdašnje televizije, smrt bivšeg predsednika bila bi nesumnjivo udarna, dok bi vest o upokojenju ma koliko značajnog pojedinca bila od drugorazrednog značaja.

Đorđe Mihailović, naravno, nije bio poznat kao pojedinac već kao poslednji izdanak jedne porodice koja je više od sto godina vodila brigu o humkama ratnika stradalih u Prvom svetskom ratu. Važno je istaći da, mada su pali za slobodu Srbije, oni su kao žrtve prineti na oltar u kome je izvršen obred stvaranja Jugoslavije. Ta zemlja – inače moja otadžbina – po prirodi stvari nikada nije mogla da poštuje te žrtve kao svoje, niti da o njima brine u punoj meri kao o svojim žrtvama. Umesto nje, tu brigu je preuzela jedna porodica i brinula je čitav vek.

Ima neke simbolike u tome što, upravo u vreme kada je preminuo naš junak stasava i u javni život Srbije ulazi prva generacija koja nije opterećena idejom, nasleđem, kao ni živim sećanjem na Jugoslaviju. Generacija kojoj, dakle, ne znače mnogo ni, u ovom ili onom pravcu tendenciozni, narativi njihovih roditelja o toj zemlji. Generacija kojoj su, na primer, Hrvatska i Grčka tek dve zemlje koje imaju toplo more i razuđenu obalu i koja teško pravi razliku između naziva Slovenija i Slovačka. Jednom rečju generacija koja nema problem sa podeljenim nacionalnim identitetom i kojoj je Srbija jedina zemlja – kao što je bio slučaj i sa onom generacijom koja počiva na Zejtinliku.

Drugim rečima, za naraštaj koji dolazi, odnosno za budućnost ove zemlje, važniji je pomen Đorđa Mihailovića nego jednog od ko zna koliko aparatčika na mestu predsednika Srbije u sastavu Jugoslavije. RTS je to primetio i time zabeležio promenu javnosti prema sebi.

No, ništa manje nije značajan ni nagoveštaj promene odnosa Srbije prema drugima. Uostalom, tek samosvesni entiteti mogu izgraditi jasan odnos prema okruženju. Tokom proteklih trideset godina Srbija se mučila da prepozna sebe. Nijedna druga bivša republika, uključujući Bosnu i Hercegovinu – koja je, na njenu nasleđenu nesreću, unutar sebe jasno podeljena, nije imala tako šizofren odnos prema sebi. Taj identitetski slom, možda čak i više od teritorijalne neodređenosti, mučio je Srbiju još pre početka raspada Jugoslavije. Ideje o drugoj, trećoj i ko zna kojoj Srbiji samo su verbalizovani izrazi tog identitetskog kolapsa koji je kulminirao devedesetih godina prošlog veka. Od tada Srbija postaje više objekat nego subjekat promena i sve teže je mogla da se bavi ma čim drugim osim sobom, a i sebe je zapustila.

Treba odmah reći da nije najveći problem što su se drugi bavili i bave Srbijom. To je sasvim normalno u sve više međuzavisnom svetu. Ideja o nemešanju u unutrašnja pitanja drugih zemalja nasleđe je dubokog suverenizma koji više ne postoji. Logično je da u međupovezanom svetu zbivanja u jednoj zemlji imaju značajne posledice na zbivanja u okruženju pa i čitavom svetu. Zagađenje neke reke, na primer, u jednoj zemlji bitno utiče na kvalitet života u svim zemljama nizvodno i naravno da ih se to tiče. Slično tome, političke prilike u nekoj zemlji mogu bitno uticati na zbivanja u drugim zemljama. Otuda je logično da premijere Holandije i Luksemburga, posebno kao pripadnike globalne elite, interesuju zbivanja u Srbiji.

Problem je, međutim, što Srbija nema više interesovanja za zbivanja u drugim posebno razvijenim Evropskim zemljama. Rasno motivisani nemiri u Francuskoj i drugim zemljama i te kako mogu da se odraze na zbivanja u Srbiji. Dolazak na vlast, na primer, ekstremno desnih partija neraspoloženih prema migrantima mogli bi bitno da promene uslove života i prava naših državljana na privremenom radu u tim zemljama. Srpski zvaničnici bi svakako morali da razgovaraju sa opozicijom u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i u drugim važnim evropskim zemljama jer promena vlasti bi mogla, kako u političkom, tako još više u ekonomskom smislu da utiče na prilike u Srbiji i tome slično.

Ukratko, Srbija nema snagu da utiče na promene u drugim zemljama, niti to u krajnjoj liniji treba da bude njen cilj, ali određena vrsta reciprociteta u odnosu prema drugima uvek je poželjan model ponašanja, a pritom ima i svoje praktično opravdanje.

Srbija nije Turska da može da spreči ulazak Švedske u NATO, niti Kina da pripreti bolnim posledicama onima koji ugroze njena prava. Međutim, sasvim je prikladno da pokaže interes za unutrašnja pitanja u drugim zemljama koje se interesuju za KiM i druga naša unutrašnja pitanja. Ako ništa drugo, time se stiče određena doza odavno zaboravljenog samopoštovanja. Njega, međutim, ne može i neće biti dok se ne reši pitanje nacionalnog identiteta. Ili još preciznije, jačanje identiteta i samopoštovanja dva su paralelna i međuzavisna procesa. I zato su dva događaja koja je u dva dana zabeležio javni servis, mada različita, suštinski tesno povezana.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu