Неки нови клинци на Салајци

Телефон звони, али не јавља нам се Оливера Балашевић. А, онда само неколико секунди, ето позива назад. Извињава се и објашњава како је морала да „паркира” бицикл. Звонким, младалачким гласом.

Пристаје, без пренемагања и одлагања, да за наш лист исприча шта ради и како проводи ово лето, а пре свега да објасни своје интересовање за модни дизајн. На мајицама и хаљинама које је осмислила и креирала налазе се стихови Ђорђа Балашевића и мотиви из Војводине.

Модни узор

Занима нас колико дуго се бави модним дизајном?

– Још из периода одрастања инспирација ми је била моја мама, висока и витка фигура која би се тако креативно носила с оскудицом којој смо били сви изложени, али не и подређени. У пакетима Црвеног крста, које смо добијали шездесетих година прошлог века, налазили су се десени и материјали гардеробе који нису толико били виђени у нашој улици у Зрењанину. За мојом мамом у хаљинама од креп материјала с наглашеним струком и гиртлом од истог материјала окретали су се и они најстидљивији. Толико ми је то значило да и данас кад год приђем гардероберу с намером да се обучем или осмислим нову комбинацију, размишљам да она буде у исто време и романтична и децентног десена. То је и дискретни омаж мојој мами – одговара Оливера Балашевић.

 Она открива и зашто је изабрала моду, а не неку другу област:

– Како ми је припала и улога баке, највише ме радује када ме десетогодишња Симона одмери и каже мами – хоћу капу као Ољину. И моја модна мисија тада започиње. Окружена сам бакама које желе да буду подмлађене. Природа је само ретке и пробране обележила ауром вечитих девојчица. Радо се присетим својих увек дотераних учитељица, наставница, професорица...

На неким мајицама и хаљинама и стихови: „Сковаћу прстен од петопарца. Твог џепарца кад си дошла у овај град” или „Да неко пита колико те волим” ...

Да ли је било тешко изабрати Ђолетове стихове или је већ имала у глави оне које је желела да „шетају” градом, на мајицама и хаљинама?

– Како је Ђолетова поезија истински посвећена жени на онај сентиментални и естетски начин с изразима врло оригиналних метафора и рима, посветила сам се креирању својеврсне поезије која се не само листа, него и носи – каже Оливера.

Додаје да не морају да прођу деценије како би схватили да Ђолетова поезија припада најлепшој љубавној поезији двадесетог века.

– Понесена тим сазнањем све више примећујем да стихови бирају мене и оне које их понесу, а о блаженом изразу лица пролазника који би застали гледајући у, рецимо, хаљину „Мати” да и не причам – каже наша саговорница.

Бренд Оливере Балашевић само на први поглед има необично име: зове се „Angelo di Salayka”. Откуд такав назив и зашто је толико везана за Салајку, један од најстаријих квартова у Новом Саду?

– Нови Сад је град који волим јер је он у њему рођен, а онда и наша деца и унуке, и све што сам због њих и према њима радила, увек је почињало од Салајке и завршавало се на њој. То је инспирисало Ђолета не само да то помене у својим песмама, него и да нацрта портрет анђела са Салајке, како је имао обичај да ме зове, па је на њему и написао Angelo di Salayka. Ни на тренутак се нисам колебала да ли је то могући назив за оне сате и сате цртања, кројења, шивења и на крају пришивања свилених етикета с тим називом на хаљину или блузицу за неког следећег анђела који ће их понети – открива наша саговорница.

Оливера је написала и књигу „Планета Двориште”, која је имала је девет издања. Питамо да ли пише нову, можда неку о Ђорђу Балашевићу, јер толико смо волели његове песме да смо веровали да о њему све знамо. Да ли је баш тако?

Књига о Ђорђу

– Писање књиге о Ђорђу у овом тренутку значило би застати у измицању чежњи, окренути се и погледати јој у „очи”. Бојим се да за то још немам снаге, иако је од тренутка када сам спустила свој мали жути кофер испред куће с бројем 33, све описано у песмама, романима, музици. И све је баш тако о њему, мени, нама – добијамо искрени одговор.

Ипак, занима нас како проводи ово лето у Новом Саду, да ли време лечи, да ли је лакше уз унуке?

– Као вођа „колонизације” Планете Двориште 2 у најопеванијој улици у Новом Саду већ сам стигла дотле да се и шести мали астронаут привикава на бестежинско стање моје безусловне љубави. Звонки смех мојих унука и прве компликоване речи које успут савладавају док у паузама од игре у дворишту качимо минђуше од дупле трешње, мелодије су и укус овог лета у којима уживам док припремам сценарио за монобајку „Презиме руже” и њено премијерно извођење у Истри. И наравно да Ђорђа још како има и увек ће га бити, јер једино време које се помиње уз његово име је – заувек – поручује Оливера Балашевић.